Učitelj

ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВАСИОНУ 5 923

При мањем дурбину већ се могу јасније опазити ове неравнине на његовој површини, нарочито близу светле границе, т. ј. линије, која осветљене делове месечеве површине одваја од оних, неосветљених. Код прве. четврти чини ова светлосна граница пределе месечеве преко којих тада Сунце прелази (сенка његовај и ту зато узвишења веће сенке и бацају. Светлосне границе јесу због ових узвишења неравне и зупчасте, а осим тога виде се по где где поједине сјајне пеге: то су највиши врхови месечевих брегова који су сунцем осветљени, док су стране и подножја, истих тамном сенком застрти.

Али да се боље са месечевим кројем упознамо, морамо узети стакло што јаче увећава и тада ће нам један летимичан поглед бити довољан, да се са особинама месечеве површине упознамо.

Пре свега изненадиће нас она огромна множина претенастих облика, налик на кратер. Близу ивице месечеве показују нам се ове слике нешто дугуљасте. Али тако нам се само чини, јер их ми више са стране гледамо. Па и саме велике, сразмерно равне површине, које се голом оку као та-. вне пеге показују — оне се налазе већим делом на северној полукугли и захватају скоро половину месечеве површине — и оне саме ПОРЕ собу својој кружној форми.

Ове велике површине назвате су морима (латински аге), јер се пређе веровало, да су оне водом покривене. Да пак, ова тако звана мора, нису у ствари никаква мора, одавна се већ зна. На Месецу нема никакве воде, у опште никакве течности, а оне површине јесу Реванне које одбијају сунчану светлост у мањој мери но брегови.

Ове прстенасте неравнине месечеве јесу врло разне величине; једне заузимају. врло велике просторе његове површине, док су опет оне најмање толико мале, да се могу једва видети и кроз стакло, што најјаче увећава. Нарочито су оне према јужном полу густо и неправилно утрпане, и месечева површина овде нам се указује као резултат изванредне револуције. - | ј

Ови се претенасти облици на месечевој површини називају општим именом кратери, обично их пак деле према њиховој величини у различне групе. > ;

Највеће од њих називају се котласте долине |ХуаПеђепе); оне су мање правилне, унутрашња је површина обично равна, али често укрштаним бреговима ограничена; на овим бедемима (што међе долинеј, који су у опште средње висине, доцније су нови облици постали и котласте долине спадају свакако међу. најстарије Формације на Месецу.

За овима долазе колутасте планине, које су изванредно многобројне. Оне су правилније и мање од котластих долина, имају у пречнику од 2—12 миљи; њихова прстенаста ивица, која је горе, често врло назубљена, окру- | жује долину која је налик на зделу и у којој по правилу један или два централна брега стоје, чији врхови никад не досежу. висину ивице. Споља.