Učitelj

“со ЈЕДНО ПСТОВАЊЕ КРОЗ ВАСИОНУ

светлост косо пада, те ови и дуже сенке бацају : тада је најбоље доба кроз телескоп проматрати Месец, а тада ће се и у опште сви предели мосечеви најбоље видети, кад су близу осветљене границе. Напротив, кад је Месец пун, падају сунчани зраци управно на његово средиште, зато сада и на њему и нема никакве сенке, а и други његови предели и узвишена места сама собом скривају своју сенку пред нама; с тога је све покривено једноликом светлошћу, тако, да се само мале појединости могу разликовати, које нам много мање пластичке изгледају, но што је то случај кад зраци сунчани косо падају. :

Под овим повољним односима сунчане светлости према Месецу, ми ћемо само неке од најважнијих месечевих предела промотрити,

Почињемо са Коперником, једном од највеличанственијих месечевих планина колутастог облика. Дужина његовог пречника износи 12 миља, а његов прстенасти бедем који се степенасто подиже, висок је преко12.000 стопа над подножјем. Унутрашњост му је скоро потпуно равна, а на сред те равнице подиже се једна група брегова. Од тога пак прстенастог бедема с поља као какви зраци, гранају се на све стране омањи планински ланци са уздужним долинама. Около види се силество малих кратера. Читава нам околина од њих изгледа као прорешетана. Ако управите поглед на један од најмањих ових кратера, добићете ол прилике величину кратера везувског на Земљи. >

Нама, земљиним становницима тешко је, представити да удубљење Коперниково износи 12 миља у пречнику. Познато нам је да је некада > овако мирном кратеру везувљевом читава војска била смештена, или да је један од угашених вулкана у околини напуљској неки италијански краљ употребио за зверињак. Према томе и они, који су далеко од вулканских предела, могу себи представити величину таквих кратера. Али опет, скоро се неће моћи представити, како то да се на Месецу нађе кратер од 12 миља у пречнику. Морамо у памети себи представити да смо у једном бреговитом амфитеатру или бреговитом циркусу чији су дуварови један према другом толико удаљени као од Београда до Међулужја.

(енке, што их месечеви брегови бацају, јесу сасвим црне и њихове ивице приметно обележене: где сенке падају оне тако покрију пределе, да се ништа од њих не може видети, ту влада потпуна ноћ — док се на Земљи виде и они предмети што ниву непосредно сунчаном светлошћу обасјани, што долази због ваздуха, који има ту особину да ломи зраке и расипа их. На Месецу исто тако нема ваздуха као и воде; свакако и ако имаде каквога ваздуха тај се ни са које стране не може поредити са овим на Земљи, те с тога и нема там, никаквог преламања светлих зракова.

Ове нам сенке на Месецу помажу, да према њиховој дужини одређујемо висину брегова његових. Ова висина. је сразмерно, врло велика, јер многи месечеви брегови достижу исту висину, коју имају највише тачке Е на земљиној површини, а то је 25 — 30.000 стопа, што је врло чудновато, кад само величину оба ова тела (Земље и Месеца) упоредимо.

~