Učitelj

ПУТОВАЊЕ У ЗАГРЕБ НА ХРВАТ. УЧИТЕЉ. СКУПШТ, И ИЗЛОЖБУ УЧИЛА 116

Вратили смо се по том скупштинску салу, где је рад још трајао. Још мало, па се и он сврши. Одатле се сви кренемо на заједнички ручак у Јосиповац.

Јосиповац, би се могао назвати летњи Загреб. У њему су само летње виле, не знаш која је од које лепша и краснија. Имаде их свакојака стила и облика. У њима имућнији загребчани проводе летње дане. Почиње одма, од Загреба и пружа се за више од ', сата даље. Красан ли је изглед са, овога места! На једној страни видимо разасут пред собом бели Загреб, с друге ти се стране око задржава на бистрим таласима, Саве. Иза леђа ти се плаве Загребачке Горе, а испод њих видиш резвалине старог градића Медведграда, откуда тече поток Медвеђшак, који тече кроз Загреб.

У једној од најлешших вила, званој „Ерлихова вила“ спремљен је био заједнички ручак. У још краснијем салону чекали су нас постављени столови и ми поседосмо за пун; трпезу. Било је сем нас још око 40) учитеља и учитељица. Нама, гостима, био је одређен сто у средини, а они су поседали око нас.

Ручак је био изврстан. Весеље је трајало до 4" часа по подне. По себи се разуме даје било зачињено лепим здравицама и умилним песмицама. Сваки је био весео, сваки раздраган. На лицу сваког могао си читати шта, му душа осећа. Нама тада и нехотице падоше на ум речи из красне песмице нашега „Јовића: „Јади деветори“, где се вели:

Песмо моја, јадовање тужно, Други јади, два кобна имена

Ти си тужно јер је Српство сужно, Поделила Србе на племена,

Кад год певам, само око сузи, Јер: Орб, Хрват један народ творе Песма плаче, кад је род у тузи. А међу се хоће да с' поморе. Песма плаче, а мис'о се вије, Трећи јади, двоја слова клета, Тешке српске ране да открије, Ћирилица Латиници смета.

Тешке ране, јаде деветоре, Народ мали и слово га дели, Што род српски хоће да уморе: Тешко теби, мој роде весели!

Први јади што вера тројака А четврти јади понајгори: Душманина прави од рођака; Српске земље притисли злотвори,

Што три вере служе једног Бога На шесторо Србе поцепали, А не мој народа једнога. Снагу српску љуто искидали.

Пети јади..... стој куда ћеш више, Ћути песмо, кад Српство уздише! Ћути песмо, док зора не сијне, Ако српство дотле не премине.

Вративши се у Загреб на предлог г. Киринов и вредних загребачких ких учитељица г-ђице Јелке и Мирке отишли смо на трамвају у Максимир Што је нама у Београду Топчидер и Кошутњак, то је Загребу Мак-

симир. Ово је прекрасно уређено шеталиште врло дуго и широко. Поред ; 12: