Učitelj

894 ШТА И КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА

где је (осим прозе) штампано све то, што је изнето у том упуству. Највише је желети да обе ове књиге подједнако има у виду сваки педагог, који хоће да састави идеалну ученичку библиотеку.

Рекавши мало пре да треба више поштовати читање и изучавање домаћих класика, нисмо имали намеру игнорисата стране класике; тим смо хтели казати само то, да су домаћи писци дужни претходити страним, јер су они ближи и приступачнији уму и срцу младог читаоца. „Оно-што је опште постаје из појединости — засебности; па ко не припада свом отачаству, не припада ни човечанству“ (Бјелински). О игнорисању туђе, стране литературе овде ни речи не може бити. Њу је немогуће заборавити већ,

ипо томе што је она увек показивала знатан уплив на руску литературу.

"Испод њеног уплива, руска литература није много одавно избила, нашавши себи, на послетку, сталну основу и прави пут “ простом реализму, и сад већ и она сама показује уплив на своје суседе. За потпуно и јасно појимање домаће књижевности и правца њеног развића — омладини је неопходно нужно познанство са страном литературом. Ето то је све што треба за добру дечју и младићску библиотек. А шта не треба у њу да уђе 1. Дечије позориште — ето гране литературе која има много противника, а готово ни једног заступника! Пирогов, између осталог, назвао је дечје позориште „изложбом која распаљује сујету и охолост; назвао га једом и позлаћеним отровом“) Сви који су писали о дечјем позоришту бојали су се тога распаљивања дечјих охолости и зависти, и да се код њих не породи притворство и самопоуздање. Дрездански педакошки скуп боји се чак и прераног изазивања полног развића код деце, под упливом нервног раздражења“). Све је то истина. Заборављају само једно : позориште, по самој суштињи својој и није за дечје доба. Садашње, високо позориште, у бољем смислу те речи по свом овбиљном, ошширном и сложеном значају, може бити приступачно појимању и оцени само одраслим младићима, а никако деци. Детету, онда, остаје нешто лако. Но лакшим списима ми одричемо могућност васпитати литерарне и животне укусе и појмове малих читалтца и посматрача. Шаљиви и идрамски списи за децу су такав отров, · каким Шопенауер сматра сваку ништавну књигу у опште. 2. Из тог разлога не треба дати места у дечијој библиотеци ни лаким хумористичким књижимцама с испрекидоним стиховима, грубим ша-

рама и карикатурним сликама. Истина, оне су примамљиве, њих деца радо

читају и чак на изуст уче, но то је још већа штета. Све што јеу њима, иде у пркос и на прелом естетичког развића, које се може развијати само путем вештачке израде у књизи. Такве књиге треба избацити из дечје библиотеке. И педагошка критика дужна је тући их без икакве поштеде,

толико, колико су ове слике опасне по децу, јер је она дужна бити заступник чистоте дечје душе.

5 НИ. Пироговђ «Собранје литературнихђ статећ, Одесса 1858. 2) «Что читатђ народу» т. [ стр. 329