Učitelj

-50) О УЧЕИЛИМА

И наша основна школа, у Србији, која се као таква бар по имену може назвати, почиње од 1820 године, из времена, у коме су се крваве народне борбе за ослобођење биле мало сталожиле. Њено оснивање "отпочели су Срби из Војводине. Као учени људи и школски трудбеници код наше прекосавеке браће, били су позвани неки од њих к нама. Они су израдили прва школска устројства и пронисали програме и наставна срества. Оскудица очигледне наставе у тадањим школама може се оправ"дати тадањим захтевима и снагама, које су водиле наставу. Од школе се тражило, да научи ученике само писању и читању и вери а учитељи су били без икаквих педагошких појмова — људи узети са сокака, или прекосавски црквењаци. Оно мало наставе, која се давала, строго. _је била ограђена од свих утицаја Вукових пачела, и вођена је највише на словенском језику и црквеним књигама. Такав тип имала је школа. све до 1870 год. када је у њу уведен Вуков правопис и књиге, које је „одобрила школека комисија“, истисле часловац и псалтир.

У томе школском периоду како није било никакве очигледне наставе није могло да буде ни учила. Табла, сунђер, креда, таблица, прошпе, скамија и друга срества слабо су раније употребљавана, а најглавније учило, било је — прут. Прут је био и наставно и дисципли'нарно срество, а имао је задатак само као репресивна мера — да казни "ва учињену кривицу. Као предохрана служио је он само онда, ако је тре"бало, да се ученици заплаше или принуде на ред и рад. Он је учитељима "био многоструко наставно срество, а и најглавнији предмет у школи. Крај њега се губио учитељ, и помисао на ударце гонила је децу на учење. Тадашњи су наставници и створили изреку коју су и лакоумни родитељи прихватили „да је прут из раја изашао“, јер се крај њега они нису морали бринути ни о чему сем да зададу локцију, а прут ће је утерати у главу. Прут или по немачком „Фиргајст“ је био обично лесков или дренов каткад и брезов узет у свежњу од 3—4 комада из брезове метле, а налазио се у учионици у богатом избору. Било их је и дужих и краћих и дебљих и тањих. За веће казне падао је на тело дечје у "снопићима а употребљаван је м наквашен у води или сирћету. Већ при "крају ове периоде, почела је и његова употреба опадати, а нарочито кад су родитељи повели више рачуна о школи,

Једино право наставно срество или учило било је тада — штимца. "Она је пренета из српских прекосавских школа и према школској потреби са црквенословенским писменима. Облика је била као скорашња или садашња штица, на великој хартији или платну са штаповима озго и оздо и висила је о дувару. Слова су на њој била или свако за себе — као азбука, пили у слоговима. У првоме случају одвајана су по ре"довима за се самогласи, а за се сугласи; први често црвено штампачи, а ови други увек црно. У другом случају слогови су штампани испод азбуке или на засебној штици. На штици је обично учитељ штапом "показивао слова а деца.су читала. Ологови су служили за шчитавање.