Učitelj

ПИ ЦИА

ко о о

НАПОМЕНЕ О ПРЕДАВАЊУ

Код одговора ваља да џавимо на ово: да не одговарају ови, него само онај, коме наставник каже, кога ми прозовемо. Ако би одговарали сви ученици у глаб, или ко пре стигне, онда, би била велика врева и неред, и истицали би се једни те једни да одговарају, а млоги би ћутали и, мало после, не би мислили ни пазили. Кад ученици смисле одговор, могу да дигну руку, те да тиме кажу да су смислили. Но ово може да траје само дотле, док наставник не свежба колико времена треба да остави те да му сваки ученик може смислити одговор. После је непотребно и ученици не морају да дижу руке. Разуме се по себи, да сваки ученик увек. треба да је готов за одговор, и наставник онда може да пита кога хоће. Само кад пита: ко зна 2 онда ученици треба да дигну руке. А ово може да буде онда, кад се што изводи, или кад се позивамо на, дечије искуство.

Не ваља да се пропитују једни те једни, те наставник да ради само с неколицином, него ваља да пита све, особито слабије. Јер кад се увери да они знају, онда може бити уверен, да и бољи знају. Сем тога, овим се они оде и гоне на пажњу и размишљање, на рад, те боље напредују. Не ваља ни неким редом да их пита, те да знају кад ће који да одговори, а они други да не мисле. Најбоље је нитати преко реда, особито оне, који су непажљиви. Руке не ваља ученици да пружају, напред, а још мање да устају; него седећи лепо да дигну до образа.

Одговор може бити добар и погрешан. Ако је добар, ваља питати да које дете није мислило друкчије, па и то примити ако је добро. или исправити, ако што има неисправно, Ово особито вреди код усменога рачунања, где се један исти задатак може израчунати на више начина. Ако добијемо погрешан одговор, онда ваља питати другу децу, док не добијемо добар одговор и деца не виде зашто је баш тако, а није друкчије. Могао би наставник да се задржи и на ономе, који погрешно одговори, па да га питањима доведе те да сам увиди своју погрешку и изнађе