Učitelj, Jan 15, 1895, page 37

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 451 ције, којима учитељи хоће да се подаду противу нехата од стране породица, општинских школских одбора, јавних радника различ нога положаја, противу потајног или отворенога непријатељства,

евештеничкога — човеку се не може на ино, него да овим радницима ода поштовање, које им и сам изјављујем.“ Да покаже још боље, са колико се тешкоћа имају да боре

школски надзорници, г. Шеко нам износи цитат из једнога извештаја, писана ове 1894 године влади Француске републике:

„ „Није ми потребно нарочито истицати, да је закон о обавезној настави савршено непознат и да комивије не постоје ни у једној општини. Дух опозиционе самосталности пробија и у најмања села, и административне су власти врло често ва свим невмоћне да савладају лаколна противљења. Не само што се не води рачун, о овом закону, него се шта више колико св год може, про-

тиве школама, које се на основу њега установљавају; у овоме се тера толико, да чак одричу и локале за смештај јавних школа. •

„Што се пак тиче кантоналних изасланика, који имају више утицаја на породице него ли учитељ и који су уз то и независнији, они као да сматрају своје знање као чисто почасно, те с тога зар и не врше дужности са њим скопчане. Нека се, покрај овога не заборавља, да у учитељскоме персоналу има радника, који су не само стари и заморени него с» још у раду држе рутине.

Лако је после овога увидети, са каквим се тешкоћама морају борити школеки надзорници. А што они, и крај свега тога, могу показати у раду успеха, то је знак, да они престављају једну силу, која стоји држави на расположењу да њоме управља и по потреби је подржава, како би се у рад учитељекога особља унело више јединства, које би морало бити последица јачега импулса, (подстицања) педагошкога. Јединство у раду не може се замислити без овакога подстицања. А ово би се, помишљењу г. Џеко-а, могло лако постићи, јер су у већини случајева међусобни односи учитеља према надзорницима онакви какви треба да су, и да је среће да се надзорници не крељу често, са својих места, ови би односи могли бити још искренији, поверљивији па и плоднији по својим последицама. „Нека се учитељи осећају као радници на једном истом послу, најплеменитијем међу свима, као војници који се боре под једном истом заставом, сједињени истим заједничким идејама, у овој заједници нека им је снага, извор храбрости и надметања, разлог да се узајамно поштују и да поштовање задобијају, ето то је оно. о чему бих ја рад био да сам уверен боље, него ли што сам“. Да се постигне овака солидарност требало би да учитељи, ма како различни били по евојој спреми и погледима, приближно бар истим