Učitelj

534 | МОЗАК И ДУША моћи ћемо од физиологије мозга тражити, да не одређује кругове свога испитивања не обзирући се нимало · на психологијско искуство. М с то већим правом се може то тражити, што је права механика процеса мозга“ за нас још тамна, тако, да смо овде упућени делом баш на повратне закључке из психологијског искуства. [10ђемо ли са тог становиштва, то очито ступају процеси у мозгу у најближу аналогију са оним догађајима, који 'у нашим спољашњим чулним органима и у органима за · кретање прате извођење наших представа и хотимичних _ покрета. Она подела рада, у којој се овде разни органи допуњују за заједничке смерове, понављаће се онде на ужем простору и тим уједно у таковом облику, који _ "могућним чини јачи узајамни однос појединих радња. Догађаји ће се у средишном органу за вид мењати да" кле исто тако као и слике на ретини ока. Ну само у двема тачкама морамо претпоставити важну разлику између спољашњих и средишних органа, који им одговарају. Прво је оно заступање, којим се неподобни постали делови замењују другима неповређенима, код сре"дишнога органа од много веће важности. Узету десну. руку може заступити лева само у најпотребнијим стварима, јер сви послови, за које су обе руке потребне, остају немогућни; средишно заступане само може под Е погодним условима спољашње поремећаје сасвим уклонити. Друго задобива за мозак и Закон вежбе, према коме се једна Функција тим лакше изводи, што се чешће понавља, већу важност, у колико је овде као последица вежбања могућно и самостално обнављање процеса у мозгу, коју су првобитно везани за спољашње чулне утиске. И ако само спољашњи чулни органи доводе нашој свести материјал, из којих она своје представе гради, то ипак даје тек мозак том чулном градиву ону подобност трајнога дејства и ону слободну покрет· љивост, без које би његово прерађивање немогућно било.