Učitelj

РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА 109

ним односима с једне сгране, и у просвећивању, храбрењу и ограничавању с друге стране; а најважније погодбе за, успех овога васпитнога рада јесу: искреност васпитаника. и стрпљење васпитача. — Готово сви ти моменти налазе се и код Русоа. За образовање правила, за које он, с правом, претпоставља веће искуство, препоручује он, да се употребе басне, које се — по његовом мишљењу — могу употребити згодно нарочито онде, где се десе какве моралне погрешке, јер оне „поучавају, а не вређају;“ али васпитаник треба да разуме басну без придоданог наравоученија, ако се хоће, да се постигне циљ.') — Даље, Русо тражи и то, да васпитаник сам собом управља, да је господар своје воље, и да сам мисли; али он отежава васпитање, кад одбацује све обавезе и дужности, које васпитач одређује васпитанику.)) И ако се морамо сложити с његовим начелом, да не треба од деце тражити никакво. обећање, које она, можда, не би могла одржати, ипак морамо у интересу вежбања у самоуправљању тражити, да им се према њиховом духовном развитку одређују згодни налози и обавезе. — Русо је противан резоновању и моралисању, кад каже: »резоновање с децом беше главно начело Локово. А ја незнам ништа луђе од тога, да се с децом резонује.“ „Моралисање је код оба пола смрт сваком добром васпитању. Што треба да иде к срцу, треба од срца, и да долази. Њихов моралан катихизис мора бити исто тако кратак и јасан, као и њихов религијски катихизис, али не тако тежак, као овај«." Ну кад Русо тражи од васпитаника самостално мишљење, онда мора допустити и ревоновање. Разуме се по себи, да то може бити тек у доцнијој младости, кад васпитаници сами себи стварају планове и правила; васпитање треба само да помогне, да васпитаник сам нађе и изабере правилне максиме, и да се

|) Стр: 240. 2192 200. = 5 стр. 81. 780. == "| стр. 67“ 68. | стре 57 367.