Učitelj

704 ЖИВЕ СИЛЕ ЈЕДНОГА НАРОДА

— с друге је опет стране извесно, да ни у једно доба. није било у нас више утицаја који поправљају или предохрањују, па долази ли они од појединаца или од удружења, били они религиозни или просто морални; никад тело друштвено није показивало у нас толико спасоносне, лековите радљивости којом се уклањају из њега штетни елементи, а утврђује и чвршћа његов темпераменат. Ако се крај нашега века може да сравњује, у погледу јавних и приватних навика и обичаја, са другом половином толико слављеног ХУП. века, према ономе како нам га откривају поуздани сведоци, ја бих се усудио рећи: да га наш век надмаша у томе, што су, пошто је општа свест узвишенија и боље упућена, радње и државе и појединаца, којима се хоће опасност да уклони, разноврсније, многобројније и боље и непосредније упућене својој сврси. Горњи слојеви друштвени све то више признају свој од векова наслеђени егоизам и увиђају своју дужност у садашњости. Заједница и узајамност између свих делова народних, чију корист сви сад виде много јасније, упућује их да се не устежу ни од најнечувенијих жртава, само да се предупреди општа пропаст. Ако то још није братство, а оно је бар добро схваћен интерес, а по некад и светлост, којом сија правда. А међутим се јавља, ис дана на дан растеи шири се једна готово нова потреба, потреба стварне заједнице, која ће везивати све чланове народне целине одозго до доле, и која би се огледала у заједници начела по којима се ради, навика по којима се мисли и осећа, интелектуалних и естетичких уживања, једном речи — заједница моралног надахнућа у слободи, на којој се заснивају све установе.

Ја не знам, шта би, у овом погледу, будило више храбрости, и улевало више поверења у садашњицу и наде у будућност, него призор, који се одиграо 2. августа пр. год. у Сорбони, пуној најодабранијих преставника наукеи политике у Француској. Ако бисмо се зауставили само на

ар

ан