Učitelj

научио.Али је ипак сваки ђак слишаван пре и после после подне, па ко није знао бивао је кажљаван.

Ни иепита преко године нити на крају године није било, па по томе ни великог распуста. већ ос у школу шило целу годину. Тако исто ни одмора у Четвртак после подне није било, сем што се у Суботу после подне ишло у школу без књига те се учило певање и ишло у цркву на вечерње. Само су ђаци пуштави од школе по неколико“ дана за Божић и Ускрс. Чак ни између часова није било одмора, већ како се уђе у школу не излази се док се не пође кући. -

Просто на просто било је овако:

Како ко дође изјутра или по подне у школу мора да заузме једно место у којем било «чину» (јер се седело где је ко волео), да извади књигу и учи док се не искупе сви ђаци. Најпосле дођу 'ча Мита и бата Ђорђе (да се послужимо ђачким називима) и одмах се очита заједничка, молитва. По том се 'ча Мита и бата Ђорђе «шетају" но учионици свуд унаоколо око клупа — и разговарају и пуше, а ђаци продуже учење. Неки се до душе, и играју па и бију док се ови 6 далеког краја приближе њима.

______Тек неко доба дана почне слишавање и показивање, а кад се то сврши, 'ча Мита и бата Ђорђе продуже ашетњу“ а ђаци учење, и кад буде време пуштању сви се «спреме на молитву», очита се иста, и онда иде кући.

Школски пак часови држани су од 2 до 5 пре и 7 до 10 по подне — по турском, а то је од 8 до 11 пре подне и ! до 4 часа по подне по европском сату.

ну за сво ово школско време, од уласка, ђака у учионицу до поласка

кући, излазили су напоље и враћали се у учионицу само они, који су уимали

нужду% (а ових је било свагда доста), тај је морао да пита или даскала или «дверника». О тога се дешавало да је неки ђак и у школи свршавао нужду, јер ако га је пустио даскал није га пустио, може биги, «дверник». Дозвола пак за свршавање нужде тражила се овако 6 |

За време учења или слишавања (више за време слишлавања) изађе ђак пред даскала, прекрсти руке и снужедено, клањајући се, моли за дозволу речма: («ча Мито (или бата Ђорђе), да идем напоље“ Овај му сад или дозволи или га одбије. Ако ли пак даскал, случајно не спази одмах овога ђака јер слишава друге ђаке, који су такође преда-њ изашли, или се опет чини невешт, овај онда мора да изговара горњу реченицу за дозволу све донде и све гласније, док га даскал не спази.

У овом случају ђак метне руке међу ноге, и, превијајући се жалосним, гласом моли, па ако се ово ипак продужи, а нужда не чека даље (ако је т. ј. одиста имао нужду), он онда повиче што игди може. «Леле, 'ча Мито (или бата Ђорђе), умо. ..!> (или оно друго), а овај онда: «Вуци се... о Е, али учионица велика, па док дође на врата ОНО... нн.-н.. Још ако му и удверник» чини какве сметње, бива још горе.

Овде чине изузетак они ђаци, који «добро стоје» код «дверника», јер ни нису морали да моле даскала, пошто је и он био овлашћен да даје дозволу.

# Нека ми читаоци опросте што сам сматрао за нужно да и ово поменем.