Učitelj

238 РАУПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ном својом стајала усправно. Међутим, клупе су биле толико дугачке, да је у свакој од њих седело преко 20 ђака, и зваху их «чинови». Оне су биле окренуте истоку, тако да су врата стајала иза леђа, а од врата до прве, односно последње, клупе било је до два метра растојања за улазак и пролазак лево и десно.

«Чинови» беху врло високи и сви, сем првога, до «чардачета», једнаки. Тај први «чин» беше нижи од осталих, а горња му је даска, (наслон) била водоравно положена и са обе стране ограђена летвицама. Тај су «чин“ звали упесоч», јер се на њему писаше по песку.

Одмах до «песоча» стајао је онај велики сто и до њега две столице, а уз учардаче» прислоњена једна велика табла, а друга је табла намештена према потреби, обично насред учионице До самога „чардачета“ пак висила је о зиду једна урамљена слика, на којој је било насликано како учитељ слишава ђаке. Учитељ седи на столици и пребацио ногу преко ноге, а неколико ђака поређало се пред њим па сви гледају у отворене књиге а само први бојажљиво чита; са стране пак неки кажњени клече, држећи такође отворене књиге. Многобројне пак опе таблице или како их онда зваху табле, вишаху на јужном зиду, поређане у неколико редова.

Зими буху још и две велике блехане пећи, једна у источном а друга у западном крају (до врата) учионице. То је сав намештај био у великој учионици, а у оним двема био је обичан намештај (од прилике као и данас).

Уређење

Школу је ову издржавао «Синод“, који су неки звали и «Мигропо_дија» (црквена ошштина), али је опет сваки ђачки родитељ плаћао незнатну сумицу новаца, која се у последње време свела била на ! или 2 гроша чар-_ шијска (по имућству), колико зими за дрва. Овај разред и прикупљање истог вршили су сами наставници, па како је ђак не плати «нема права» да се греје код пећи.

Школовање беше добровољно. Родитељи су уписивали децу кад је коме воља била, али обично на Чисти Понедељак. Прозивке у школи није било нити је оџет ко тражио, да се уписани ђаци уредно школују и уредно испишу из школе. ј ·

У оно време учитеља зваху «даскал», а у овој великој учионици радила су онда два «ласкала». То беху даскал Мита и даскал Ђорђе. Даскал Миту ђаци зваху «"ча Мига» (чича Мита) а даскал Ђорђа — «бата 'Борђе» (место господин Мита и господин Ђорђе), јер он беше млађи од овога.

Њих двојица беху поделили «чинове“, те је даскал Мита учио ову половину ђака до врата а даскал Ђорђе ону до „чардачета.» ко је од њих имао више пријатеља, имао је и више ђака, али тек даскал Мига имађаше. готово свакад више, јер је био старији а и блажији по нарави од даскал Ђорђа. А како школовање не беше обавезно, то су и родитељи вадили ђаке из школе кад је коме била воља (као што су их и уписивали), али обично о Ђурђеву и Митрову дне, јер су онда и мајстори и газде примали шегрте и слуге. - с

Разреда није било нити их је код оваквог уписа деце могло бити, него је сваки ђак учио за себе, ко колико може и хоће, сем ако се случајно једнога дана нађу два ђака на једном истом задатку (лекцији). Тако је један ђак могао четири и пет пута данас променити лекцију, само ако је добро

“