Učitelj

дописи 959

знања добијена у школи што.боље утврди и прошири; његова, је највећа жеља, да му се дете што пре ослободи школе, те да му помогне у кућевним пословима. ;

Пробао сам, да за новац из школске касе набавим коју дечју књигу, али то ми не поможе, јер свуда наилазих на несавесне школске благајнике, који гледаше, да себв осигурају квитама, а школу да снабду потребама то им беше споредно. Сем тога и чести премештаји угушише у мени и помисао у могућност остварења моје замисли: да отворим «ђачку књижницу».“

Кад сам овде крајем 1894-те год. дошао за учитеља, нашао сам у месту свештеника, Г. Јевту Анђелковића — за кога се с правом може рећи: «Прави свештеник», јер школу пази као своју кућу. Одмах у почетку, пошто добро познаје своје парохијане, изјавио ми је ово: уучитељу, ја сам члан школског одбора и благајник, што ти год затреба, јави ми и биће одмах набављено, сем тога, кад год хоћеш што тражити у одборској седници, увек мени кажи, да ја чиним предлог, јер мени као сталном, народ својим измишљотинама не може ништа нашкодити, а теби, шошто знаду да можеш лако бити премештен, чим виде, да много изискујеш, може шкодити. Тако је и чињено и брзо осетих, да ми је тиме велики терет одговорности скинут. Много чини за учитеља кад свет рекне: г. попа рекао одбору н. пр. да се који ђак упише; да се казне ђачки родитељи, да се набави што за школу; колики ће бити шкозоки буџет и т.А. Све ове замерке, за друге могу изгледати сувише просте и несмислене, али сваком учитељу могу јако да нашкоде, јер маси није могуће давати разлога, она само верује, што школски одбор вели: «тако је заповедио учитељ ми смо морали», и онда само лете тужбе за тужбом. Видећи дакле, да ми је оваким радом мог свештеника учињена знатна олакшица то се решим, да установим «ђачку књижницу и ево како је то било;

О Св. Сави 1895 год, пошто се беше искупило доста људи — да, заједнички прославе („Школску славу», ја држах један говор о потреби ђачке књижнице, на што ме свештеник убедљивим разлозима потпомогну, и ла би

своје речи делом потврдио — он себе и своја три сина — ђака, уписа у добротворе. По себи се разуме, да сељак не може на овакав поступак свог пастира остати равнодушан — те сви једногласно примише у начелу обра-

зовање ђачке књижнице и по могућству уложише одмах колико је ко желео. Доцније помоћу његовом убеђен је и сам школски одбор о потреби ђачке књижнице, те одредише сталну годишњу помоћ у сто динара.

У почетку сам од ђака наплаћивао месечни улог по 0:10 дин. крајем сваког месеца, али пошто се ово показа као веома непрактично, то отпочех наплаћивати у једанпут (по 1:20 дин.) у почетку школске године у једво са сумом за књиге и др. ђачке потребе. — Истина, сваки је почетак тежек, али доцније кад то уђе у обичај онда је много лакше, и сада ни један ђачки родитељ ни речце не каже противу ове наплате, већ им се шта више и допада.

Из досадањег искуства уверен сам, да је установа ових ђачких књижница од веома велике користи; и то:

1. Учитељу, као помоћница при настави школској;

2. За одржавање писмености код ђака, кад сврше школовање; и

3. Као најважније —- што се одржава нужна веза између школе и лисмених грађана (сврш. ђака), којом приликом свагда може учитељ давати корисне поуке, које куд и камо боље дејствују на одрасле младиће (преко