Učitelj

892 из школског животА

лазе у поље, то знају сви они, који имају посла с децом. Пошто сам био спремио нешто ручка, прозовем ђаке, дам им нужна упутства за пут) кажем им да се уреде и да полазе, а сам се вратим. да узмем пушку, Маузерову репетирку. Баш у то време нешто ми паде на памет да је понесем. Не толико параде раде, колико ради страха, јер некако баш у то време беше се појавио на В. Мирочу чувени хајдук Чунић са дружином.

У путу сам се придржавао тачно програма. Од њега сам морао. само у толико да одступим, што смо, у једној шуми нашли једну корњачу и убили једну змију (травару), те сам и о тим двема животињама морао по нешто да кажем. То је било и сувише за тај дан, али сам се држао начела, да гвожђе ваља ковати док је вруће На Мироч смо стигли у 11 сати и 30 минути пре подне. Ту смо разгледали, што смо могли са истог разгледати, па смо се после спустили к Турији.

Ту сиђосмо, не у поље, не у шуму, већ у — рај. Моја машта, није могла да замисли, да се на земљи налави овако лепо место. Поред реке беше ливада покривена зеленом травом и свакојаким пољским цвећем. А с једне и друге стране реке беху брда стрмог нагиба, покривена искључиво љиљаном (јоргованом), који тек тада, беше потпуно цветао. Ја сам дотле виђао ово дрво обично усамљено по нашим градинама, а да ми је који причао, да има и читавих шума све сама љиљана, мучно да би му веровао. Кад овоме додате шум Турије, која у бисерним кристалима скаче од стене на, стену, па песме славуја и других певачица, које се надпевају једна с другом, па звуку пчела, које су се разишле по цвећу те Мел збирају, па летење разнобојних лештирића од цвета до цвела — '" онда можете себи представити на каквом смо месту имали да ручамо и да се одморимо. Ја нисам пропутовао целу нашу Домовину, | ма да. сам доста њених крајева прошао, али смем да тврдим, да се ретко где може наћи романтичнијих и лепших предела, но што то има у крај. округу, нарочито водопађом Турије и Замне.

У тој прекрасној долини, у том мом истинском рају, ручасмо па легосмо да се одмарамо. Ну деца, као деца; њих тек болест или ноћни сан да свали на постељу. Сем двојице, тројице, који легоше поред мене, сви остали узеше да се лоптају. Заказах им, да се не удаљују од места и да не лармају много, јер ћу да спавам. Таман да заспим, тек један дотрча к мени, носећи у руци повећег рака, кога је у реци ухватио, а десетина трчаху за њим, вичући: „Рак, рак, господине! Ево рака!« Ја га узех и метух у кутију, обећавајући, да ћу им првом приликом и у њему причати, јер неако се