Učitelj

АЊА

: | ; | |

ПР РМ Ле РУАН 7 И

њи

152 у ЗАБАВА И ПОУКА

у мравињаку. Озго на школским вратницама пободена је била тробојка, а на самој вратници прилепљена је објава, која је казивала народу крупним рукописним словима, да ће се у школи после 10 часова представљати: „Бој на Коуову“. Улазница се за прво место плаћала два, а за остала, по један грош. Писмени сељаци задржавали су се на вратници, читали објаву и говорили један другом: „Ово је нека комендија«; али „Бој на Косову“ мамио их је, те су нагло куповали улазнице.

Прве редове школских клупа заузела беше сеоска, интелигенција, а за њом беху сељаци. Неки од њих седели ву уредно, неки су чучали, стајали, а један дечко попео: се беше на школску пећ, и глупо-је бленуо у разапето избледело платно. Страшна врева и жагор једва су прекинути, кад се дигла завеса на позорници. Али то је само за мало трајало. Одмах после тога, кад се радња развила, гласно су исказивали своје симпатије Милошу и кнезу Лазару, а ружно суг оворили о Вуку. Међу тим настао је најважнији моменат кад је ваљало Милошу распорити Мурата.

"Завеса се дигла и очима гледалаца указа се Мурат с тур-

баном на глави, у плавим избледелим димлијама и бледожутом кафтану. На њему је црна проседа брада с брковима. Везир му нешто тихо шапће, а он оборио очи па само главом одобрава. Једва сам у Мурату познао мог послужитеља Марјана. Никоме од гледалаца ни на ум није падало да то може бити он. Али, кад за његову несрећу поче превртати очима и зверати по народу, одмах се за мојим леђима чу глас:

— Бре, оно ће бити Марјан !.

— Који Марјанг

— Па Марјан Богосављев, што борави у школи.

— Какав Марјан, бре! Оно- је-од оних комендијаша.

— Марјан бре, светога ми, зар га не познајеш 2

И за тили час, док си оком тренуо, пронесе се глас по свој школи: Марјан, Марјан, Марјан! Један се чак усуди, да га гласно по имену викне! Тешко је то искушење за,

~

њега било, ставити се на углед светини, која тако воли

подсмевати се другоме. Он се силом уздржавао, да се не ода, док је било места сумњи о његовој личности, али кад учесташе звуци његова, имена, он попусти. И нехотице, зар од муке, он се тихо насмеши; леви брк при томе опусти