Učitelj

књижевност

Већ само ово довде био би јак разлог, који не иде у прилог примања и штампања овога превода.

Али, оставимо ово на страну, па узмимо сам превод преда се, да видимо какав је он. |

Кад човек прочита цео превод Јерузалемове Пепходогије, па еве предмете и мисли, о којима се говорило у том преводу, замисли да су бачени и распоређени по некој широкој пољани у простору, он ће видети по тој пољани само местимице чисте пропланке, које сунце греје, а онај већи део пољане, стоји у тами, у магли, да не рекнем у риту. Тако су нејасно и неодређено расветљени и објашњени ти предмети п те мисли. Такав тотални утисак чини цела Пеихологија на читаоца. Изгледа — а биће и да је тако да г. преводилац није у довољној мери сам разумевао оно што преводи. То је једна крупна погрешка. Могао се он потрудити да сам добро разуме све оно, што би му се чинило нејасно и неразумљиво, па тек онда да седне и да то исто каже јасно и разумљиво за другога. Местимице изгледа да г. преводилац није довољно јак ни у немачкоме ни у српескоме језику. да би савршено овакав посао израдити могао. То ће се најбоље видети из примера што ћемо их тек навести. |

Ко год зна ПШепхологију бар у приличној мери, да је може читати, и ко год зна какав стран језик, с кога би се нека Психологија превела, — па прочита овај српски превод Јерузалемове Пепхологије, тај ће моћи у својој души склопити себи слику како је овај превод извршен.

Г. преводилац потрудио се својски па је узео оригинал преда се. Почео је с почетка, па је дотерао до краја. Преводио је еваку реченицу, а скоро и сваку реч, онако како је у оригиналу. Преводио је оним редом како је у оригиналу; преводио је чак и примере, који су узети из дела класичне литературе, савршено непознате онима, којима се намењује превод ове Пепхологије. Ту има цитата латиневих и грчких, а наши учитељи нису учили ни један од ових језика. Упџбеник Јерузалемов написан је веома збијено, и стил је у њему доста тежак, При превођењу његовом требало је поједине теже реченице разломити, и мисли у њима исказане, требало је исказати мислима и реченицама штв би одговориле српскоме духу и српскоме језику. То није урађено, него је просто буквално превођена, реченица за реченицом, ла је чак и интерпукција у српскоме преводу без мало остала иста као п у оригиналу.

Кад је овако дело преведено на ерпски, онда је оно дошло у руке на поправку и допуну другом неком лицу, које се у Пепхологији добро разуме, и које је много начитано и упознато с најбољим делима немачке, Француске, енглеске, па чак и талијанске Философеке литературе. Ово друго лице поправљало је местимице језик и стил у преводу; местимице је и само понешто са стране додавало ради бољег објашњења онога текста у преводу, а поред сваког важнијег параграфа цитирало је оригинална дела и писца поменуте четири светске литературе, у којима су дотична питања из Психоло-