Učitelj

ШКОЛЕ И ПЕДАГОШКИ РАД ЈАНСЕНИСТА 291

своје. Учити треба само онога, ко је послушан и скроман, ко је ис"фински одан врлинама и ко се одликује добротом. Иначе знање саме квари децу, усађујући у њих таштину и охолост.

Педагошки погледи Сен-Сиранови истицали су из идеалних циљева, које је он намењивао човеку. Практична пак упуства његова, при васпитању заслужују нашу потпуну пажњу, јер су основана на, истинском познавању дечје природе и на искреној љубави према ученицима.

По његову мишљењу, главно је правило при добру васпитању — умети заслужити поверење дечје својом благошћу, и другарским или чак очинеким поступањем. Немогуће је постићи ваљан успех у васшитању без неограничене преданости дечје и њихове чврсте вере у доброту васпитачеву, с тога се морају дечји недостаци и грешке са највећим стрпљењем исправљати, при чему ће се свагда већа пажња, указивати слабијим и споријим ученицима. Деци не треба убијати храброст својом строгошћу и оштрим тоном помешаним са неком енком презирања, — све то рађа код деце страх и малодушност. «Своје држање треба васпитач да подешава према расположењу духа дечјег; боље је чешће молити но карати или затоведати. Рђаву децу треба у почетку пратити свом строгошћу, за тим употребити и реч, по том претњу и тек у крајњем случају казну, која ће одузети деци накву пријатну забаву н. пр. јело, игру, шетњу и т. д. На крају «крајева долази и прут. Сен-Сиран је допуштао телесну казну, па чак и врло строгу за дете, које би се са своје лакомислености усудило апалити или смејати у озбиљним тренуцима, као н. пр. при богослужењу ит. д.

Лошију децу треба обавештавати, а не грдити. При том се увек молити Богу, да сачува од љутине или каква испада и да свака, примедба, упут или казна поведе децу ка добру и да им сачува душу од зла. У већини случајева треба наставник сам себе да казни за дечје тогрешке, јер рђаво владање дечје г0т0в0. увек зависи од немара, нагло«ти и нерада старијит њитовиж.“)

Васпитачи ву дужни, неуморно се борити противу рђавих утицаја, који стреме у дечју душу и својим молитвама крепити молитве ученичке, испуњујући празнину дечје љубави и пажње својом благошћу. Ипак, при свем том, није потребно замарати децу побожним разговорима. Боље је говорити што чешће Богу о деци, него деци о Богу.

т) Овај вахтев Сен-Сиранов покавује не префињеност спиритуализма његова, то разумну и погођену оцену одговорности васпитача према васпитаницима Е 19