Učitelj

ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА 445

Како унутрашњи свет у себи садржи обухвата сав спољашњи, тако и овај са своје стране садржи у себи свет унутрашњи. Треба се очевидно помирити е мишљу да процес преображавања свести на две осповнеа области остаје на свагда ван сфере нашег представљања и разумевања већ и по томе, што се тамо, где отпочиње представљање или мишљење, свршава тај процес, и пред нама је већ једнострани продукат преображавања.

»

(С подједнаким правом може се тврдити: да је спољашњи свет основа пеихичном, који се појављује само као појава првог као и обратно: да је психички свет основа материјалног. Подједнако може се рећи: да је спољашњи свет већи од унутрашњег као и обратно.

У времену може се такођер по вољи сматрати да психичка појава у односу према свету материјалном може бити иона што предходи и она што следује. У простору може се подједнако допустити: да материјални свет обухвата душевни као и обратно. Ма да у нас, кео што ћемо ниже видети, преовлађује наклоност, да баш у простору сматрамо спољашњи свет као већи а у времену — унутрашњи. Наше предетаве о спољашњој природи условљене су особинама наше свести и обратно: наша самосвест, то јест начин унутрашњих утисака наше душе у значајном степену зависи сд утицаја на нас спољашње природе и закона, који њом управљају.

Одредивши општу тачку гледишта, да пређемо сада на објашњење унутарњих и спољних погодаба, којима су потчињени свака примљивост и свако сазнање у опште.

Ваља знати, да је у томе погледу дослен урађено врло мало. Тако, код многих психолога, а међу осталим и у Минстерберга, ми нахбодимо примедбу, да је наша вера у постајању других људи, 1. ј. објеката истоветних с нама, докле који имају утсеби свести, од великог значаја. Ну, Минстерберг се ипак не зауставља на објашњењу значења тога Факта и какве су му последице. Тако на пример Минстерберг не објашњава, што је нарочито важио, да ли се нама чини да постоје и други нама слични психички објекти или они и збиља постоје, то јест узајамно утичу на наср Да би одговорио на то питање, Минстерберг је требао учинити претпоставку, да у ствари постоји само једно биће, које мисли; и онда да се упита: каква би била психологија тога јединог психичког бића и каква би му "била само свест.

Путем такве анализе може се лако објаснити шта уноси у нашу психику постојање и вера у постојање других нама сличних бића, Учинимо још један корак у томе истом правцу и претпоставимо да постоји само једно људско биће, Робинзон Крусе, забачен од самог