Učitelj

АЛА _

НЕ == са с

РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ рођења на пусто острво, који није видео људскога лика осим свога у води. Каква би била његова представа о своме „ја“ и о спољашњем светуг Пре свега очевидно је, да се добивши упечатке вида о целокупној својој фигури (сетимо се чуђења и страха дивљака, када први пут виде себе у огледалу), он би тешко могао доћи до целе „синтетичке представе о своме Физичком „ја“, као објекта у простору. Физичко самоосећање, не имајући потпунога просторнога карактера, по свој вероватности, изгледало би евакога тренутка другојаче. Та различна стања неби се могла путем упоређења, тако рећи поклапања објеката, изједначити и слити у једву целину независну од времена. Физичко „ја“ било би због тога нестална величина, то јест, оно се савршено неби могло Формирати у своме садашњем облику. Различна стања физичког самоосећања представљала би нам се онаким истим различним феноменима, само свезаним међусобним сродством и разноликошћу, као и различне појаве, што нас окружују. Лако је предвидети да се; захваљујући осуству потпуног вамо„осећања и предетављања свога Физичког „ја“, неби могло развити ни пенхичко „ја“, т. ј. синтеза свих правих елемената свести у једну целину, која се противставља спољашњем свету. Пеихично „ја“ претпоставља као свој претходни услов постојање телесног „ја“ на земљишту кога прво само и може да се изради. У нашој евести оба. облика самоосећања — телесно и психичко — узајамно су спојени. иМ у суштини предпостављамо, ма да и не сазнајемо, да се наше душевно „ја“ садржи у телесном. Како нема. последње", немогуће је уједињење душевног стања, у једну целину, ма да се та околност обично игнорише и процес ствавања психичког „ја“ разматра од дужег времена, у психологији без обзира на односе према телесном самоосећању Шта би било при тим условима са нашим представама о спо-. љашњој природи Пошто се сви услови за израду предетава о сталности природе при том имају на лицу, онда треба претпоставити да би била потпуна могућност појаве пуне представе о објективноме свету путем сливања сличних овећања, која се понављају, независно од времена и простора. Ма како то изгледало чудно, али осуство пенхичког „ја“ или појединог субјекта, неби могло да служи као сметња за то, да би се све „спољашње“, објективно противетавља.о вечему другом, што није спољашње ма да се оно не би представљало потпуним „ја“. Ми долазимо на први поглед на парадоксалан закључак, да се при постајању једног пвихичког бића могу појавити представе објекта без представе о субјекту. У крајњем случају, прва представа владала би много већом зрелошћу, јасноћом м пуноћом но последња. Парадоксалност тога закључка истиче из