Učitelj

450 у РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

(у неколико смо већ и запали) у туђе менгеле, тако, да нас неће ни бити више на свету у даљој будућности — кад се потомци наши, мало по мало, помађаре, побугаре, понемче. Али не — то неће никад бити! То се не сме извршити! Народ, који је у највећим мукама, скоро пет векова провео робујући Турцима, па опет сачувао све ос0бине којима се као засебна народност одликује од других, који је у дивној и заношљивој попеји сачувао помен о славној прошлости _ својој, из чије је средине поникао безброј оних хајдука и ускока, који никад мира не дадоше османлијској обести и сили, чији су се синови вазда одликовали и на пољу умног рада (Доситије, Рајић, Вук Караџић, Бранко, Његош, Даничић, Панчић и други) — тај народ не може пропасти. Он ће кадар бити да настави и доврши дело Цара Душана, за време прекинуто турском најездом, да створи на балканском полуострву једну снажну културну и политичку заједницу, подобну да стану на пут германском Птапд пасћ Ожеп-у и да се самостално у духу словенском развија.

Ослобођење и уједињење народно, велики југословенски савез, па макар то био само царински и савез за одбрану, како би и нама и Бугарима и Словенцима била осигурана будућност — то је заветна српска мисао, идеал правих и озбиљних родољуба не само српских, већ и бугарских и словенских. Српеки народ треба ту да поведе коло не зато што је најмногобројнији, већ што у културном погледу стоји на вишем ступњу, но Бугари и Словенци.

Да би и остварили наш народни идеал, да би српску мисао у дело привели, треба да смо више Срби (ма и шовинисте) но космополите, треба омладину да васпитавамо у духу националном. Разуме се, да остварење нашег вековног идеала не зависи само од школе. Многе чињенице, и споља и изнутра, делују ту. Али се нешто мало може и школом учинити. И с тога у школи, поред осталог, треба настави из земљописа и историје нарочиту пажњу поклонити. Треба се постарати, да деца разумеју и потпуно усвоје оно што из народне историје уче, треба и овде, како смо напред то изложили већ, ићи од ближега даљем.

У осталом, не мислимо тако само ми. Познати вредан и заслужан радник на пољу наше народне проевете, Мита Нешковић, у чланку „Историја у народној школи“, штампаном у 9. броју „Нове Школе“ за 1815 годину, овако вели: „Историја, особито у основним школама, мора упоредо ићи са земљописом. А пошто ее земљопис на карти“ прво са отаџбином почиње, то је доследно да се и сама историја са данашњим приликама започиње — да отпочне са најновијим догађа-