Učitelj

ЗАБАВА Н БОУКА 441

дри и весели. Сви радосно клицаху: „Хоћемо ли, госнодине у Мачву г“ |

__ Чекамо кола, одговорих ја.

Време је пролазило. Скоро ће и девети сахат, а кола још нема. Деца већ постала нестрпљива аи ја се побојах, да се моје путовање не сврши са Шапцем. Тешило ме ЈЕ 40. што добро познајем Перу Јовановића учитеља Салашког, па сам рачунао на његову реч.

Непрестано сам погледао низ Камичак, кад ће се кола појавити.

Тек је“ прошло 9, а шабачком калдрмом затутњише шарене мачванске кочије. Из далека још познадох чика Марјана Копрића, ваљана домаћина из Салаша Црнобарског и још за њим петоре тарнице, не зна се које су од којих боље. ()дмах сам знао да су то кола за мене и моје путнике. По већ утврђеном договору између мене и г. Пере, они су терали право у гостионицу „Америка“, која је близу школе, где их ја дочека.

После одмора ол једнога сахата, распоредим децу по колима и у име Бога кренусмо се. Ја не знам да ли бих ја | већу радост осетио кад бих добио „главни згодитак“, него што су је моји ученици осећали, кад бесни мачвански коњи заиграше шабачком калдрмом а шарене „тарнице“ њихове умиљато заклокоташе.

За мало па остависмо Шабац а прихватисмо се равног мачванског друма. У сваким се колима друга песма орила. Прођосмо пољопривредно добро код Шапца. Прођосмо село Мајур са његовом дивном школом. Пројездисмо као кићени сватови кроз некадањи Нитег и дођосмо до механе „Боке Сокинога“.

Ова је механа важна за Шапчане. Од ње и до ње држале су се некада шабачке трке. „Од механе Ђоке Сокинога, до шабачке бијеле калдрме“ однео је кошију „Бојанићу Јово“, чувеноме шабачком џамбасу — циганину „Топуз Цјерибаши“