Učitelj

А АНЕ РАВНРАВЕ МОЧЛАНЊЕ | НЕ било узбуњено чувши да им долазе мали гости — београдвки ђаци. —

Школа је била сва декорисана зеленилом и заставама. Испред оне масе света, бал: пред школским двориштем, стајалн су упарађени салашки ученици. Мало звонце са школеке звонарице сбјављивало је селу наш долазак.

Кола стадоше и ми посилазисмо. Уредивши своје ђаке ириступимо домаћинима. На челу њих стајао је њихов учиР. Пера В. Јовановић. Пред нас, на неколико корака изиђе ведра ока и весела лика салашки учепик ГУ разреда Станиелав Јанковић. Видећи да стаде м да хоће да нас поздрави, ја зауставих своје ученике.

Стојећи тако између мојих и салашких ученика, Стаинелав нас поздрави овим лепим речима:

_ ијобро дошао, лосподине учитељу, друже нашег господина. На првом кораку, у име салашкиг ђака, ја вам благодарим, што сте створили прилику, да св састанемо ш видимо са нашим беорадскит друговима. гивели“!.,.

За тим се окрете мојим ученицима:

„Другови, тодите амо, у братски загрљај вашне другова. Нека би Господ Бог дао: да се и као људи чешће састајемо и“ да боље познамо нашу Отаџбину Орбију, како би боље послужили Краљу им Отаџбини.

„Кивео Враљ!

„ивели учитељи !

„Живели ђаци“ !

Живели, живели, захори се из стотине грла...

Дочек у Салашу Црнобарском био је сјајан, величанетвен. Ја немам речи којима бих се у име својих ученика захвалио г. Пери и његовој госпођи Софији. Не мању захвалност дугујем г. Мији Бошковићу учитељу из Банова Поља, који се такође ту нашао, а још више његовој госпођи Љубици, која је са домаћтцом заједно редовала и старала се да моји мали београдски путници буду што боље дочекани и угошћени.