Učitelj

509 Изгледало му је да је то месташце, у сенци столетног Храста, чаробни предео из далеких незнаних светова, које је стварала машта његова, где сунце вечито сјаји топлим, благим зраком својим, где ваздух вечито мири заносним миром љубичица, где веје дах вечитог блаженства, љубави, среће наде. И у примамљивој слици, коју му је стварала његова уобразиља, замишљао је као да види на јави девојку дивних небесно плавих очију из којих сија љубав, памет и доброта, — како замишљено седи у томе пустом мирном пределу у хладу старога грма. Низ плећа јој се спуштају власи свионе вилинске косе, а са бујних младалачких груди допире онај заносни мирис љубичице, младости и свежине, који опија младу невину душу.

Ала би то било дивно волети такву женску, наћи сву своју срећу у једном дивном погледу њених сјајних очију, жртвовати се за њу и опијен њеном љубављу ићи са њом на крај света.

И он је осећао да му је живот празан, пуст и досадан у томе забаченом сеоцу и осећао је потребу да љуби.

Тај примамљиви љубавни занос њега је често описао. И кад год би се челом ослонио на хладно гвожђе свога прозора, у ве-

дром лепом дану, поглед му је блудео тамо до брегова и тражио пусти усамљени Храст, у чијем је хладу, као у визији, вечито гледао заносну лепојку, коју је његова усијана машта стварала. А подухује поветарац отуд од далеких планина и као да лелуја оне власи злаћене вилинске косе, а дивни сјај оних плавих очију као да га је пљенио из даљине. У тим је очима он читао љубав и поезију, срећу и доброту. Поглед њихов њега је преображавао и отварао му врата на замишљеној башти рајскога цвећа и невиђених лепота.

А како је сурова јава била, кад је се окретао од прозора И погледао опале, пожутеле зидове своје запуштене школе и кад би ушао у своју сиромашну собицу и спустио се на мали сиротињски креветац, сећајући се прошлости пуне беде и страдања, помишљајући на садашњост пуну горчине и бола.

Осећао је да треба да има крај себе неку верну душу, којој би могао поверити болове и осећаје свога срца, своје мишљење и надање, и која би га могла појмити и разумети, охрабрити и овеселити, и љубављу својом покренути на рад и истрајност....

Са пуним грудима узбурканих осећања и надања, одвојио је се од свог мирног сеоца о распусту и отишао у Београд. Из ве-.