Učitelj

560

или по упутству, сами читати; и онда су им потребна објашњења, иначе ће можда научити неке неправилности (тим пре, ако их у читанци у истини има и у чланцима у којима се не допушта Псеппа роеПса), или ће им нека места бити тешко разумљива“ (стр. 638.—689.).

Из наших речи види се да није истина да смо ми гдегод говорили о читанкама специјално за самоуке, да не бисмо умели правити разлике између обичних и таквих читанака, него смо само доказивали потребу коменшара у читанци, као уџбенику за ученике основних школа, да би могла послужити уједно и 33 самоуке. Г. г. састављачи нису побили ни један од наших разлога, којима смо доказивали ту потребу, и тиме су прећутно признали основаност њихову. Шта више, они у свом „Коментару“ — у колико се даје видети из питата г. г. рефераната Гл. Просв. Савета — правдајући могућан приговор о превеликој опширности своје читанке, веле: да ученици „неће бацити своју читанку, кад сврше П разред“.

„Овдаонда“, веле они, „опеш ће се враћаши на њу као своме

старом Познанику. То ће тек биши добро“. То баш иде у прилог нашем мишљењу о потреби коментара у њиховој читанци. Они су, дакле, изврнули ствар и упориђивали две ствари, од којих је | једна сасвим непозната у нашој оцени у оном смислу. Према томе, -излишна је и она наивна примедба како оцењивач баш не уме разликовати шта је уџбеник за ученике а шта књига за "самоуке!! __ Они то ннгде не доказују, а не би могли то ни доказати, јер нигде о томе нисмо ништа рекли. То је таква проста ствар, да је и деца знају. | о ј

__ Да ли пак има или нема „књиге за самоуке“, о томе овде није реч, пошто ми ту ствар нисмо ни додирнули у својој оцени. Паи ту г. г. састављачи не умеју да се изразе. Они су јамачно хтели да кажу да има чишанке а не књиге за самоуке; јер прво, ми смо у оцени говорили само о читанкама, а не и о књигама за основне школе; а друго, књига за самоуке има не једна него повише! Сем |

_ тога, они употребљавају општи појам „уџбеник“ место специјалног 5

„читанка“; а ми у оцени о „уџбеницима“ за основне школе у опште нисмо нигде ни речи поменули.

Дакле, са своје брзоплетости, Г. Г. састављачи место другога сами себе, својим речима, туку! |

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

' „Проев. Гласник“ за 1904. год., стр. 567. — Наш курзив.