Učitelj

- 264

"код њих побудио религијска осећања И да би од њих створио. побожну децу. Ме

"„Р. Никетић је нарочито подвукао мој израз „да се људи моле __Богу кад свршују какав посао“, ваљда да рече: да тада нема места "молитви. — Има доиста људи, који се и родитеља својих сећају | _ само онда, кад треба руку у меп родитељски завући; тако има и.

· хризићана, који сем молебне молишве не знају. за молитве: бла- |

годарне и прославне. Али те неуке хришћане треба поучити, и то "треба да раде учитељи, само учитељи друкчијих погледа и побожнији, него што је г. Никетић: — Нисам ја мислио да учитељи говоре. ђацима о дугачким „Василијевим молитвама“ — не, оне, види се, требају г. Никетићу, који овако атеистички и тапогап- ски: пред-. „ставља српске учитеље, а молитва је г. Никетићу и један побожан узлах и једна једина реч: „помози“, „заступи“, „спаси“, , помилуј“, _ „сачувај ме Боже.“ Разуме ли сад г. Никетић, пензионар, бившега надзорника. Јошт нешто о молитви. Ја сам написао: „молитве се и у школи читају словенски као и у цркви.“ — И ту сам ја мислио. и водио рачуна о Веронауци и њеноме циљу. Том сам реченицом желео баш да: сузбијем оно, што сам видео и чуо да не ваљау | нашој народнс школи. Г. Никетић вели: „читају се молитве и на .| српском језику и то баш у школама, где је писац овог уџбеника надзорник.“ Тако је, на жалост, г. пензионару, и зато сам ја оно горе и написао. Али, „безакони Јуда не восхотје разумјети.“ Види се, излишно је било слепу намигивати и глуву шапутати. Ја сам хтео да уџбеник намора понеке учитеље да читају црквене а _не профане и световне молитве, како се на понеким местима то "чини; хтео сам да учитељи приближе школу цркви а не кафании |

позоришту. Знам ја и за: „Небесни оче свих твари творче“. знам. ја иза: „Боже помози и благослови да срећан буде почетак ови...“ итд. итд. Знам ја и за молитве, које су саставили песници — чланови „Ђувеч друштва“, и које погдекоји учитељ цени више него оне молитве, које се уз кадионицу, тамњан и измирну. читају У цркви на словенском језику. Није чудо што ме лајик пензионар није разумео, али је чудно, кад он своје незнање и плитко схватање овако дрско другима намеће. И опет велим: „Невоља је кад. обућар почне пећи колаче и колачар почне шити обућу.“ Да ли је боље рећи: „пазити на науке, које се предају“, као

710 мојој учитељекој памети, претерано је да се: људи моле Богу, нарочито кад свршују какав важан посао, то прелази у ЗРНО „ вели т..Никетић.