Učitelj

342

вано друштво, који нема средства за своје самоусавршавање, коме је невоља и немаштина нераздвојни и свакодневни друг, да ли такав човјек може бити вриједан и корисан радник; Не. На против, у интересу је државном уклонити га с положаја, ако му не можемо стање на боље измијенити. Особито ово важи за народног учитеља, јер природа његова рада изискује: не само да се свакодневно усавршава, већ да кроз његов рад увијек провијава озбиљна. веселост и расположење. А како ће се народни учитељ усавршавати, како ли бити весео и расположен, кад нема чиме подмирити ни најпрече своје потребе% Заиста никако. Њега ће прегазити вријеме, неће бити достојан свога имена и позива, постаће жалосни надничар — учитељ рутинар. Његов јадни п жалосни рад одзиваће се на читава покољења.

Дакле, ако је просвјета важна, ако је учитељев рад нужан, ако је задаћа оси. школе, да наш подмладак морално и религиозно васпита, да му развије душевне и тјелесне силе, да га подучава у онијем знањима и умјењима, која су за грађански живот најпотребнија — онда и учитељство ваља не само обезбиједити, да се може свом снагом и вољом одати своме послу, не само омилити му положај како у будуће неће наши спремни и вриједни учитељи одлазити из учитељских редова, те тражити и попуњавати друга мјеста у државној служби као што се је то до сада догађало, већ га и морално тако уздићи, да и други умни радници зажеле ступити у учитељски кадар.

Ми се радујемо, што су наши чиновници у другијем струкама за сад прилично награђени и обезбијеђени, али врло чудновато, управ неприродно изгледа нам, што неки чиновници из других струка с много мање спреме и знања имају двоструко и троструко већу плату од учитеља — управо што мања спрема и лакши рад, то већа плата, и обратно. Ово нам изгледа тим чудноватије, што су учитељи између свију културних радника, најоптерећенији. Њихов је посао толико тежак и деликатан, да су га научници назвали: „вјештина над вјештинама.“ Да би се увјерили о истинитости овога тврђења, ваља летимично прегледати учитељев рад у школи и ван школе. Нек се замисли само, колико бриге, труда и вјештине мора употребити учитељ, док природно, према знању и схватању ученика, удеси тако ону силесију дневно изговорених ријечи, како ће свака будити, јачати, изавивати и распаљивати врлине и добре наклоности, а страсти, мане, зле навике и