Učitelj

127

њих има добрих страна, али у исто време, сваки има своје педостатке толико велике, да нам они забрањују, да ниједан од њих пе признамо задовољавајућим. На крају крајева, као што се сећате, дошли смо на питање, којим смо и почели своју лекцију, и које је код нас остало нерешено: како треба обучавати децу спајању гласова“ Је ли могућан начин правилнији, природнији целисходнији Ја сад и кушам да решим то пштање путем, који с правом признају савремени педагози, као једино правилан путем расматрања самога процеса читања. Никакав начин обучавања не може бити основан на случајном пемишљању, ма како оно било оштроумно. Он пре свега мора бити складан особинама самога предмета обучавања и природном психолошком путу усвајања његовог од стране деце. Тек определивши на ај начин предмет, садржај и циљ обучавања читању, долази се до могућности ићи правилним путем ка достигнућу његовом. Читање садржи у себи две међусобно тесно спојене психофизиолошке функдије: спољашњу, која се састоји у пропзвођењу усменог говора, означеног писаним пли штампаним словима, п унутрашњу, логичку, која се састоји у примању мисли, изражених писменим говором. Ми се нећемо дотицати ове последње стране: почетно обучавање има у виду пре свега читање — као спољашњу функцију, као обнову усменог говора (због тога, говорећи о читању, ИН под њим баш ту спољашњу, лексичку страну). За оне, који умеју читати, јавља се тај посао као навикнути посао, којп од њиховог сазнања и воље не изискује никакве веће активности; овде је читање — полусвестан посао, који се зове навиком. Да би себи јасније представили значај те навике, сравнићемо га с тим процесом, који се врши код онога, који се обучава тој вештини. Ученик при читању мора загледати у цртеж слова, сетити се њиховог гласовног значења, да мисли, како и у коме реду да их изговори, да употреби снаге, да би их изговорио. Као што видите, процес читања врло је сложен. У њему учествују органи вида, слуха и говора; он собом представља укупност неколиких засебних радња, од којих се свака спроводи сећањем, мишљењем и, следствено, врши се при активном учешћу сазнања и не слабом енергијом воље онога, који чита. За нас, који слободно владамо вештином читања, као што се то лако може непитати на себи, довољан је један поглед на реч, да би је одмах после тога могли изговорити. Код нас нема сећања, размишљања, ничега што би захтевало акцију нашега сазнања.