Učitelj

849

и гарантовати сваком своме члану у његовој младости могућност слободног и разноврсног развитка.

Према таким руководним идејама социјално-педагошког правца у васпитању, налази се и његов практичии програм образовања : бесплатна средства, избор даровитијих ученика за више школе ит.д. На тај ће начин да порасту релативно савршеније личности, које Бе бити способне не само да схвате више задаће човечанства, него и да их остваре према својим силама и способностима. МИ што више буде таквих хармонично развијених индивидуалности у друштву, тим боље за њега самога. Сада је таквих индивидуалиости у сувременом друштву врло мало, поред свег овако великог знања, културе и цивилизације. Заветним циљем праве социјалне педагогије мора бити: придружити и све остало човечанство ка свесном учешћу у културном раду, да би оно могло, у лицу слободних и хармониски развијених личности, одати се заиста највишем циљу човековом : одржање и усавршавање целог људског рода.

Социјална педагогија, како ју схватају Бергеман, Унољд и др. не жели подвести све под једну меру, нивелисати карактере и умове свих чланова друштва. Чак и при само поступном увођењу социјално-педагошког програма, друштво се неће лишити својих „великих људи“. Из опште средине увек ће се истицати јачи и оргинални руководни умови, који ће давати почетак новим правцима и опадању у свеопштој еволуцији. Ради општег поступног покрета целине, такви умови су насушна потреба, јер они убрзавају прогрес културе, дајући јој све новији и снажнији импулс. Но ма каке биле велике и оригиналне те личности, оне се одликују од остале своје средине само количином, а задаће и њихове су те исте: потпомагање здравог напретка целине, њеном чувању и уздизању. Оне су за културе, а не култура за њих; оне су средство, мост, а не само циљ.

Нео-идеалистички правац у педагогији не прима напред поменуте одредбе и погледе. Кестнер, сматрајући себе противником социјалне педагогије, посвећује критици исте повише страна у својој књизи. Пре свега, он њој не одриче неколико позитивних особина. У ред таквих он убројава сређеност и доследност целокупне њене логичне структуре. Ако је — он каже — доиста главно само целина, ако се узима у размишљање само род, а свака посебна индивидуа да је само апстрактна слика, која се води, слично елементима психологије, само као „феномално“ биће, онда човек и не може полагати право на што друго, него на службену улогу