Učitelj

-

532 УЧИТЕЉ

и по сили осећања, која се са њима јављају, и по вези њиховој с вољом човековом. Јер само као такав психички доживљај и могу морални појмови да се јаве као неодољива сила, која се у даној прилици мора испољити, сила. која има вредности сама По себи. Ту се тек морални појам јавља као независан унутрашњи мотив за рад, без спољашње принуде ауторитета и без везе човековог сазнања о целисходности примене тог појма по наш опетанак. Док је дотле био у служби туђој: сили и целисходности, овде је циљ сам за себе. С тога се то стање и назива моралном аушономијом човековом.

1. Истина, таквих социјалних група, у којима би се сви чланови управљали у моралном погледу аутономно, нема. Нема због тога, што је свако друштво састављено из чланова различитога узраста, социјалног положаја и образовања, па према томе, и различите етичке савршености. За сам опстанак друштва као целине, у осталом, није од битне вредности, да ли се морална радња врши због ауторитета или целисходностк ако се она заиста. врши. Несрећа је у томе, што чак и најкултурнији кругови човечанског друштва ниви етички ни толико савршени, већ се у њима појављују и антиетичке — неморалне — радње било као рудименти ранијег дивљаштва, било као изражај болесних социјалних одношаја, било пак са погрешног етичког процењивања. да м"рални опстанак друштвени је, дакле, све једно, из каквих се побуда чини морална радња: само нека се чини! С тога вредност моралне аутопомије и није у томе. Морална аутономија има. вредности по чистоћу и стабилносш морала једног човека. Јер морал ауторитативни и легалџи отпада, чим се уништи ауторитет или покаже нецелисходност закона. Међутим аутономни морал је вечан, јер је, у облику моралне _ аутономије, он сам себи ауторитет. С тога се човек, на. теме ступњу, истина потчињава, али се потчињава своме