Učitelj

4

ТОЛСТОЈ КАО УЧИТЕЉ ; 42

да препричају све што су упамтили. Подигне се страшна ларма да учитељ једва може да прати свакога. Они, којима је забрањено да говоре, — јер знају али се они не задовољавају тиме, — они прилазе другоме учитељу, а ако њега нема ту, онда своме другу, или непознатом странцу, или чак служитељу, — иду из угла у угао по двојица по тројица и моле свакога да их чује. Ретко ко да сам прича. Они се сами одаберу у групе, равни по способно стима и причају, храбрећи се, очекујући и поправљајући један другога. А чим испричају: умире се, доносе свеће и већ друго раоположење наилази на децу.

„У вече је у опште и у другим разредима мање ларме и вике, а више послушности и поверења према учптељу. Примећује се особита одвратност од математике и анализе а воља за певањем, читањем, а нарочито за причама... У осам сати очи се већ склапају, почињу да зевају, свеће слабије горе, — ређе устају старији се уздржавају а млађи — слабији, навиливши се на сто, почињу да спавају под пријатним звуцима учитељевог говора.“

У. Спобода, братство, једнакост.

Једна од особина Толстојеве сеоске школе била је у томе, што се деци дозвољавало да иду кући у свако време, кад је коме било потребно. Толстој живо описује један такав случај одласка на другом или трећем часу после подне. — И ево два три дечка утрчаше унутра и журно узимају капе.

„Шта ћете виг — Кући. — „А да учите; Имате певање.“ — „Идемо“, одговара један од њих и утече са својом капом. „Ко то каже“ — Али деца су већ пошла! — „Како је то сад:“ — пита се изненађени учитељ, који је био спремио своје предавање. — „Остани!ј“ — Но у собу утрча нови малишан са зајапуреним и брижним лицем. „Шта си стао“ — љутито напада он дечка, који се задржао и у недоумици сакрива памук у капу: „Одоше деца, сигурно су већ код ковачнице.“ — Зар отишлиг — „Отишли.“ И оба јурну напоље, вичући иза врата: „Збогом, Иване Ивановићу !“

И ко су та деца што су решила да се иде кући, и како су

то решила, — Бог ће их знати. Ко је то баш решио, нећете ви никада сазнати. Они се нису договарали, нису правили заверу, него онако, — тек намислили да иду кући. „Деца одоше!“ — и

по степеницама затрупкаше ножице, неко котрљајући се паде са