Učitelj
510 УЧИТЕЉ
ИЗ ШНОЛОНОГ НИВОТА
Дим. Ј. Стојановић ун. НЕКОЛИКО СЛИЧИЦА ОПАЖЕНИХ У РЕВИЗИЈИ.
1.
Спољна углађеност, отвореност, уљудност, учтивост, чистота, морају се претпостављати код деце правилно васпитане и градске и сеоске, али се ђаци без тога не могу ни замислити. Школа и војска су места где, нарочито сеоска, омладина има да добије извесну културу. Као што се на војнику по свему његову држању и изгледу види да је војник, тако се што и на ђаку мора да опази да је ђак. То мора да се видину школи, и у кући, и на улици, али у школи без тога апсолутно не сме бити. Ту ђак мора да има тако понашање, да оно одговара месту на коме је.
Оскудица ове спољне углађености нарочито се опажа у сеоским школама, у које долази са свим сиров, ни мало неуглађен, материјал. Да се од таквог материјала добију ђаци, који ћеим својом спољном културом да се престављају као такви, потребно је обратити нарочиту пажњу на ту страну васпитања од првог дана уласка у школу. Али у многим школама, у хитњи да се пређе програм предмета, на ту спољну културу се не обраћа ни: каква пажња, те ђаци и на испиту имају понашање деце у сеоској кући о каквом свечанику. Она стидљивост, лежерност, нехатност, тромосг, укрућеност, неумешност, непотребни и нескладни гестови ит.д., који су својствени сеоској деци, налазе се и под школиним кровом. Кад говоре, нарочито у [ разр., говоре споро, реч по реч, полугласно, преплашено или немарно, а једног сам нашао да се, уз смех учитељице, бенави. Уз говор обично се чешу, наслањају, запињу, опасују се, чачкају нос и тако нешто чине, што показује крајње неупућену, некултивисану, децу. Ако прилазе старијему главу оборе, иду лагано, лено, рукама нешто раде; ако што доносе, то чине непрестано; ако што траже, не умеју да ослове, не умеју да поздраве; бришу се и пљују пред старијим, не заклањајући се; ако су у дворишту сами псују, рву се, пропињу се на прозоре, пењу се на воћке, бацају се камењем итд.
Све су ово примери, који су врло ружни, чине непријатан, утисак, и који се не би смели нзћи ни у једној школи, али који се доста, често налазе. Овакви примери још више падају у очи, кад се пође из школе, у којој се на ту спољну културу обраћа довољна пажња, и у којој су ђаци слободни, отресити, отворени, учтиви, уљудни — па се дође у школу, у којој се на то није обраћала никаква пажња.
Школа не сме једаострано да васпитава, управо само да наставља, него ваља свестрано да утиче на ученике, да их култивише, јер је она ту да мења културне нарави, да уноси културу. И како је школин објекат дете, она мора њега да култивише. То