Učitelj

136 УЧИТЕЉ

код њих, јер откад је ослобођен овај крај (Црна Трава, власотиначки срез) нема примера да је учитељ који био две године у овом селу. Кад сам деци на Петров-дан рекла да ћу опет доћи да их учим после распуста, дигла се толика вика од радосних усклика да сам једва издржала. Једва сам успела да их умирим и дознам што вичу, а они ми весело одговорише: „Мило нам, госпо, дека ћеш ти да опет дођеш!“ М сељаци воле да останем. Зато кад су у Српским Нованама изишла празна места, они су тај број сакрили, само да не бих могла да тражим премештај. А кад сам ја добила те новине од школског надзорника, они ми нису хтели продати таксену марку, већ сам молбу послала без марке, те је ова у Београду купљена и на молбу прилепљена. Доцније су ми рекли: „Ми знамо, госпо, да ти нећеш да тужиш, већ ти треба за молбу за друго место, а ми волимо да останеш и догодине овде“. И остала сам...

„„Добила сам школу, у којој није било ниједног учитеља више. Ја сам била и управитељ. Људи нерадо дају децу у школу, коју и до зла Бога рђаво издржавају. Љутила сам се, паим претила, а у општини су ми рекли: „Па шта хоћеш, госпођице сељаци су у Р. три пут тужени, па још не издржавају школу боље од нас:«“ Они су хтели да и ја њих тужим, али ја то нисам хтела. Желела сам да измирим школу са општином. Резултат је био: књиге за ученике добила сам после Божића, дрва су донета у јануару, а дотле се грејала неким грањем из дворишта ! Тужбе није било, али треће године мога рада општина је, можда први пут, предала школи сав прирез по буџету у 1349 динара. Како сам се поносила! Учитељи из околине у шали су ме називали „директором свих т....... школа“. Имала сам доста прилике да упознам наш народ, али нека ми нико не завиди због начина како сам га упознала. Па ипак нисам била незадовољна. Али сам због слабог здравља морала оставити Т. Ево ме сад у Б., где имам управитеља, те не морам да и управитељску дужност вршим. Па ипак жалим за мојим првим местом, за мојом првом школом, у којој сам радила и без дрва, у којој је било промаје и кад су сви прозори и врата. затворени. Али и овде радим с највећим задовољством, јер ме рад одушевљава. Ја верујем да и кад нећу клонути, и на тај начин надам се да ћу се бар у неколико одужити својим наставницима и школи коју сам свршила....

„Прилике и самоћа на селу често нам изазивају слике из нашег ђачког доба доба. А кад се гдегод нађемо, најмилије нам