Učitelj

НАСТАВА КАО СРЕДСТВО ЗА ОБРАЗОВАЊЕ МОРАЛНЕ ВОЉЕ 648

у вези. Отуда, признавајући као тачан психолошки факт, да између воље и представа Постоји извесан однос и веза, ми у исто

време признајемо да настава дајући извесно знање може ушицати на вољу и подстицати њену радњу да буде узвишена, пле-

менита и у сагласности са етичким идејама.

У томе се огледа васпитни утицај наставе или посредног васпитања. Да би се образовала морална воља, потребно је да се у унутрашњости човековој изврше два процеса. Први је процес сшварање убеђења у правцу етичких идеја, а други прелаз истог у вољу. Убеђење или сталност човекове воље образује се знањем. Пошто се настава састоји у давању извеснога знања, то је она најпотребнији и најзначајнији чинилац за стварање убеђења. А како се због општих човечанских интереса цени само морална воља, то се настава мора кретати у кругу моралности, јер се само под тим условом ствара морално убеђење, т. ј. убеђење које се у сваком случају покорава етичким принципима и начелима. Другим речима убеђење образовано насшавом мора биши морално. Дакле, први процес стварање моралног убеђења посао је наставе, уз коју мора доћи и непосредно васпитање да се то убеђење примени, да пређе у вољу те на тај начин да се изврши и други процес потребан за образовање моралне воље. Питање је: какво знање треба да да настава па да се образује убеђење а из овог воља>

Дидактика или наука о настави захтева да се васпитаницима пружи такво наставно градиво које ће образовати потпуно убеђење. Ако расмотримо представе које чине убеђење код васпитаника, видећемо, да се оне добијају из два извора: из сазнавања спољашње Природе п дружења. Сазнавањем спољашње природе упознаје се васпитаник са природним појавама и законима, животом у природи, као и о односу човека према истој, а дружењем се развије однос појединца према целини и ставља се воља његова у сагласност са вољом целог друштва. Дружење нам према томе показује односе воље, те нам пружа циљ а сазнавање природе даје нам средства којима ћемо остварити исти. Зато и настава, која хоће у правом смислу да буде васпитна и да образује цео мисаони круг васпитаников мора давати такво градиво које ће припадати: сазнавању спољашње природе и дружењу са људима. А то у главном и дидактика тражи, говорећи о избору наставног градива. Отуда се и у целокупној васпитној настави разликују два главна правца: историјски правац и правац природних наука. Оба ова правца у ва-