Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 845.

>

У одељку о моралном васпитању Спенсер истиче начело природности у васпитању. Пре свега он ту наглашава потребу спремања човека за управљање породицом т. ј. за васпитање свога подмлатка. Ни младићи ни девојке не жртвују ни једнога часа спремању за ону дужност, која је најтежа и најпунија одговорности од свих других, а то је управљање породицом. Наука о васпитању, вели Спенсер, треба да је у програму не само учитељских —- но свих виших школа. Она треба да буде круна или завршетак свега учења и код мушкараца и код женскиња. Лепо је упоређење Спенсерово о овоме: „Као што је за телесну зрелост најпоузданији знак способност рађања деце, тако исто и за душевну зрелост ваља да је знак: способност да се пород васпитава.. Предмет, који обухвата све друге предмете и који би по томе ваљало да чини највишу тачку свега васпитања, јесте наука о васпитању и вештина васпитна“.

У даљем разлагању износи се да се системе васпитне исто: као и уредбе друштвене не стварају, оне се развијају.

Спенсер верује у поставку „да се сва деца рађају добра и да су од природе добра“. Не верује ни у другу поставку, која је супротна овој, али му она ипак изгледа ближа истини од оне прве. Недостаци природни зар се и могу подесним васпитањем умањити, али никако сасвим уклонити.

Мишљење да би се каквим савршеном системом васпитном могло створити идеално човечанство — апсурд је. |

Па ипак, вели Спенсер, можемо бити наклоњени онима, који у ово верују. Ентузиазам, баш и кад порасте до фанатизма, јесте: сила која покреће. Кад политичар не би веровао да је реформа за коју војује спасоносна, зар би подносио оне жртве и излагао се оном напрезању. Без уверења да је пијанство извор свих зала друштвених, члан друштва умерености борио би се с много мање енергије за идеје тог друштва. Зато вели, Спенсер, о онима који у васпитању гледају чудотворно срество за лечење свега зла у друштву, можемо тврдити да њихове прекомерне наде нису без. благослова.

Међу тим — вели даље — и кад би била истина да се деца по некој системи моралног васпитања могу лити по нашој вољи, и кад би се сви родитељи упутили у овај систем, ипак би смо и сувише били далеко од оног што желимо да постигнемо. Јер извођење такве једне системе претпоставља у одраслих један ступањ увиђавности, доброте и владања собом, какав није ни у кога. Ту долази Спенсер на ону најважнију тачку домаћег васпитања: да за погрешке дечје један добар део одговорности пада на родитеље.

Но и кад би се могло неком методом васпитном стварати од. деце идеални створови, и кад би чак родитељи били способни за то, кад би имали довољно доброте, уздржљивости и т. д., опет би се могла спорити корисност таквог васпитања. Васпитању је циљ да дете спреми за живот, да управља само собом. А кад кажемо да га спреми да управља сам собом у свету, то значи, да га.