Učitelj

БЕЛЕШКЕ - 859

силном усвајању мноштва сувопарних, незанимљивих ствари. Ђаку се, под видом знања и научног образовања, десетину година, намећу голе цифре, мртва имена и сувопарни текстови. „Мртвило садање школе — вели писац — заглушује, убија сваки живи осећај код ученика, угушује. свако интересовање за живо знање, живи рад, за стварање живота“.

Да је писац овде стао на мало шире гледиште морао би доћи до закључака да је дух, који веје у руским школама и пансионатима огледало система државне управе, и да напреднији дух наставе васпитања не лежи само у програмима и начину предавања но и у нечему другом...

Као услов успеха у настави писац истиче и решење питања о учитељима. Он истиче како ни у једној професији није опасније кад се неког позива примају људи, који за њ немају довољно спреме и природног дара, но што је то код учитељског позива. Учитељство није занат; оно је вештина и то једна од најтежих и најплеменитијих. Педагог по позиву и дару уметник је исто толико, ако не и већи, колико и Шекспир, Рафаел, Торвалдсен. Свака школа не може имати за учитеље Коменског и Песталоција; али ако то не може, треба се постарати да има човека, који воли свој позив. има потпуну спрему за њега и бар најнужније подобности и особине за исти. А да би се то постигло, да би се у учитељство привукли умни људи. они који имају талента и подобности, те да помоћу тога школа буде на висини свога положаја, писац унеколико, али недовољо, наглашава да треба уредити стање учитељско и школу, те да она не одбија, већ да привлачи себи, најбоље снаге, најдаровитије и најспособније људе.

Писац вели: „Ја знам неколико људи, који веома воле школу и децу, који се јако интересују за педагогику, а који ипак врло далеко стоје од школе. Један је директор банке, други индустријалац и т. д.“ Из овога би се дало извести како сви јачи људи бегају из учитељства због тешкоће позива и рђаве награде.

Овим кратким приказом сматрали смо за дужност да скренемо пажњу вашић читалаца на ову поучну и занимљиву књигу.

БЕЛЕШКЕ

Пренос костију пок. Јов. Гавриловића, највећег и јединственог учитељског добротвора, који је оставио 230.000 дин. у злату за оснивање нашег фонда за пензије учитељских породица. ,

Пок. Гавриловић сахрањен је на старом гробљу београдском, које ће се морати прекопати, а кости онде сахрањених пренети на ново гробље у једну општу гробницу, ако их потомци сами не пренесу и засебно не сахране. Па како пок. Гавриловић нема никаквих сродника наследника који би то учинили, то смо ми учитељи, наследивши његово велико имање, његови стварни наследници. И као такви