Učitelj

Књижевни преглед ; 13

ову Дворинковићеву књигу, која је једина ове врсте на нашем језику, ми видимо да смо донекле били у заблуди јер. је Дворинковић умео да уђе у све философске правце, да их карактерише и групише и да о свему даде један непристрасан суд.

Према његовом мишљењу данашња целокупна борба на философском пољу може се поделити на два табора : на априорисше, који су најачи у Немачкој са једне стране и на позитивисте, који су најачи у Француској и еволуционисте,. који су најачи у Енглеској са друге стране. Он још мисли, да између позитивиста и еволуциониста има извесне хармоније и истиче Хефдинга да је његова заслуга што је довео до потпуне синтезе француски позитивизам и енглески еволуционизам. Даље он је истакао заслуге свих важнијих философа, у оба правца, изнео њихове добре и рђаве стране и просто методички покушава да читаоцу разјасни сваки феномен и сваку интересантну ствар. А његов најкарактеристичнији суд јесте 0 најзнатнијем немачком живом философу и психологу Вилхелму Вунту, чија философија стоји на прелазу и посредовању између обадва главна противничка табора и који се уз Спенсера сматра као најуниверзалнији мислилац садашњости. Емпириста и психолог Вунт се никада није помирио са метафизичаром Вунтом. Онај први Вунт делеко је знатнији од другога. Први је створио најразгранатију школу у Европи а други није довољно познат ни у самој Немачкој. Вунт је свој научни рад почео као физиолог и биолог, дакле као природњак, али је његов пут водио из физиологије у физиолошку психологију, те је он тако отпочео свој дуги емпиричко-научни рад карак"терисан појавом његове капиталне физиолошке Психологије. После шест година рада Вунт излази на поље философије и штампа прву свеску своје Логике, а доцније излази са Етиком и Психологијом Народа, које га карактеришу као натуралисту а по самој методи истраживања и као еволуционисту. Дворинковић мисли, да Вунт не припада ни једној философској школи, да се он еманциповао од утицаја спекулативних философа и да се труди да приближи оба завађена табора и нађе један згоднији пут, којим има философија да напредује.

Али и поред те огорчене борбе на философском пољу Дворинковић верује, да ће ипак на крају крајева доћи до једне више и нове синтезе раздељених компонената, која ће ство-