Učitelj

:.

Листак ; : 79

И он јој исприча. Исприча јој, како је бид понео државни новац у банку и срео Некраскова. Овај му предложи-да сврате

код њега да се картају, он пристаде. Картали су се, и он ја ·

прокартао све, и сад се одлучио да сврши са собом, али она виде, да он није ништа одлучио, — био је у очајању и готов " је био на све. Она га саслуша и, кад је свршио, рече:

— Све је то глупо, гадно. „Случајно“ новац прокартати — није могућно. То је некакво кретенство.

— Грди ме, што год хоћеш чини са мном.

— Ама нећу ја тебе да отерам, — него да те спасем, као што сам те и увек спасавала, ма како да си ми одвратан и бедан. — Биј ме, биј ме, и тако нећеш дуго. |

Дакле ево, слушај. По мом мишљењу, ма како да је чедно и немилосрдно 'мучити ме... ја сам болесна, малочас сам пила прашак... па сад наједаред ово чудо... па та твоја беспомоћност, кукавичлук... Ти кажеш: шта да радиш» То је врло просто, шта ти сад треба да радиш. Овога часа — сад је шест сати, одвези се к Фриму и испричај му. Ј

Па зар ће се Фрим сажалити2 Њему не вреди причати.

— (О, брате, како си глуп. Па зар бих ја теби саветовали да испричаш директору банке да си прокартао поверен та новац... Испричај му да си се возио на Николајевску станицу... Не, не. него, одмах иди у кварт. Не, не одмах, него док сване, у десет сати... Ти си ишао Нечајевском улицом, а на тебе насрнула двојица. Један са брадом, други скоро дете, са револвером — браунингом, и отели ти новац, Па одмах к Фриму, то исто.

· — Внам, али... — Он опет припали цигарету — па они могу дознати од'Некраскова. _ -

— Ја ћу поћи к Некраскову па ћу му казати. То ћу ја удесити.

. _ Миша се поче умиривати'и у осам сати заспа као мртав. У десет га она пробуди. Е

. То се дешавало рано изјутра у горњем спрату. А у доњем

спрату, у породици Пожарских, у шест сати увече, дешавало се ово:

"Тек што је довршен обед, а млада мати, кнегиња Островска, дозва лакеја, који беше већ све послужио слаткишем, желе-ом од поморанаџа, заиска чист тањир, обрати се својој деци, беше их двоје: старији, мушкарчић од шест година, Вока, и девојчица од четири и ио годинице, Тањечка. Обоје беху врло лепа деца: Вока — озбиљан, здрав, чврст дечко, са дивним осмехом, услед кога му се видели распарени зубићи, који су се сад- мењали, и црноока, брза, енергична Тањечка, брбљава и мила смејачица, увек весела и са свим љубазна.

— Децо, ко ће однети деди колача 2

— Ја, — проговори Вока;

— Ја, ја, ја, ја, ја, ја! — викну Тањица ивећ слете са столице.

»