Učitelj

Историска недагогика 251

већ религија човечности и активне љубави "према ближњима.

Песталоци није био хришћанин по жељи цркве. Он није припадао ниједној конфесији. Он је се саму једном писму Николовусу изјаснио да је неверник.

Остаје још једно питање: како је Песталоци мислио о Богу2

По: Песталоцију Бог је човеку сакривен, Бог И природа, природа и Бог су по Песталоцију једно. Он вели: „људска природа је божанска, вера у самог себе, вера у своје биће, јесте вера у Бога,“ Вера у Бога јесте: „пут природе ка правом образовању човечности.“

Дакле, вера у наше боље ја, вера у доброту ч0вечије природе — јесте вера у Бога.

У „Христофу и Елзи“ Песталоци вели: „Ми испуњавамо Божју. заповест, кад волимо нашу браћу и чинимо за њих добра дела, која нас чине племенитим.“

Љубав према Богу није дакле ништа друго него: љубав према људима и род за нашу браћу и сестре. „Бог није тамо — вели Песталоци — где су неправде: и патње.“

Да, служба Богу јесте служба људима, јесте служба за сиромашне и угњетене.

„Ако помажеш сиромашном — пише Песталоци у „Линхарду и Гетрурди“ — да може живети као човек ти му показујеш Бога, и ако васпитаваш сироче као

што би га његов отац васпитао, ти га учиш да позна оца на небу.“

Као што је Песталоцијева религија и хришћанство, тако је и његова наука о Богу само наука о врлинама. стара наука слободе, једнакости и братства.

„Сам себе савлађивати, за друге радити, бити ведре: душе и захвалног срца на крају живота — јесу најјаснији знаци да један човек има религију.“

Тако је мислио, тако је говорио, тако је писао и учио Песталоци — а што је он писаои говорио та је и делом у животу посведочио.