Učitelj

346 Учитељ

Strahinia ie digao ruku, da on zna, kao što je obično uvek činio posle svakoga moga pitanja.

= Nevidljivi, svet, — to su-slepci —— teče.

— Nije tako, Strahinja moi! — pobijam ga.

— Slepi miš — trza se i popravlja. a ja se slatko smejem, želian i takvog: odgovora, da se malo razgalim. iza kakvog neprijatnog trenutka ili utiska koji naiđe na dušu, baveći se s tima mojim mališanima.

Da bogme da nije baš tako lako znati odmah da ie nevidliivi svet ono, što se me vidi a još je teže од20voriti da su nevidljivi svet anđeli nebeski, koji nas čuvaju i brane od zia. Ja im to kažem i tumačim i mrtva tišina nastade među njima, utpirući svak pažljiv pogled u mene, kada im na zgodan način prikazujem prisustvo andela čuvara glasom savesti.

Zlatan jie i sladak i Milenko, ma да те i do očaja dovede.

Pokažem mu slovo c, a on mi odgovara da je 10 pola od o, a o drugom kojem slovu baš ni poima. Osim o ne može nikakvo drugo slovo da tipamti. Žalud upotrebliavam sve svoje iskustvo i svu svoju veštinu, kolikoje, razume se imam, ne ide i ne ide. Ja vidim i čujem, da ga i mama uči, ali sve badava.

„Nesretno dete!“ — mislim u sebi i ne malaksavam duhom, nego se tešim nadom, da će ipak ići samo dok mu se svest malo privikne na shvatanje a to može da nastupi i kasnije, i to najedanput i iznenada.

Ah, kako sam sretan i presretan kad roditeliima mogu da pohvalim dete! Kako mi je teško i neugodno reći, da dete ne valja, a mora se i to!

·Prolazio sam ulicom pored kuće Milenkovih roditelia. Iz. daleka još video sam da na vratima te kuće stoji lepa, mlada i zdrava žena. Kad već dođem blizu i kađa me ona spazi, pocrveni i prosto pobeže, uteče baš kao da je to i htela. Ja uhvatim za bravu i viknuh je,

— Sta ćemo s Milenkom? |

Ona se vrati i odmah prihvati:

— Jeste, teško shvaća?

— Vrlo teško...