Učitelj

484 Учитељ

енергичан, апатичан, и т. д. Но људи нису такви. Ми можемо рећи за човека да чешће бива апатичан и обратно: али ће бити неисгине, ако кажемо за једног човека да је свагда добар или паметан, за једног човека да је свагда зао или глуп. А ми свагда тако делимо људе. А то је нетачно. Људи су као реке: вода је у свима једнака и свугде је једна — иста, но свака река бива час уска, час брза, час широка, час тиха, час чиста, час хладна, час мутна, час топла. Тако и људа. Сваки човек носи у себи клице свих својстава људских, и по који пут испољава се једна од њих, који пут друга, а често се зна бити и такав, да га нико не може познати, премда он увек остаје један те исти. Код неких људи те промене бивају нарочито оштре“.

Па кад је овако са одраслим људима који су се већ мање више аутоматизирали, механизирали и петрификовали у својој природи, шта се тек може очекивати од деце и идолесцентних ђака који су у процесу непрестаног развоја и који показују барем ове три природе: 1.) они чије су се извесне психофизичке, физичке и духовне одлике већ развиле; 2.) они чије су карактеристике на пола развијене и 3.) они чије су клице латентне, дормнантне, успаване, које тек чекају време и прилике да се пробуде и развију.

С овога разлога и франкфуртски и сви остали планови за проучавање школског детета јесу од велике педагошке вредности, јер се сви труде да помогну наставнику да што боље упозна своје васпитанике, да с њима што боље индивидуалише. И заиста, и стара и нова педагогија слажу се у томе да треба што боље упознати дете и нацију или расу из које потиче. Познавање нашег српско-хрватског и славенског детета уопште и схваћање потреба нашег југославенског народа и наше славенске раса јесу две ноге на којима треба да што пре прохода и наша Славенска Педагогија. Познавање високих идеала нашег словенског рода и изнелажење лодиз зрегапа-а како да нашу словенску децу и нашу словенску омладину загрејемо за те идеале јесу два велика постулата наше. садање и будуће просветно-школске политике,