Učitelj

534 Учитељ

ЈЕ

стоји потпуна аналогија, што је један доказ више за једин- | ственост психичког каузалитета у целокупној психичкој области, види се то из једне врсте психоанализе, која се у криминалистици обавља над деликтантима, који своја дела не признају. „један злочинац, вели Офнер, при речима, које указују на његово дело и потсећају га на исто („критичне“), доћи бе у једно тако депресивно расположење, да ће речи, које се од њега траже као тренутна реакција, репродуцирати спорије, но што би он исте речи или сличне нормално репродуцирао. Или ће пак, пошто га мисли на његово дело занимају, те су речи његове реакције већ. готове, абнормално брзо реагирати. А може најзад, из страха да се каквом непромишљеном речи не ода, оклевати с реакцијом и тражити какву другу реч („маскирајућа реакција“) која, чак и ако одговара „речи дражи“, ипак, због промишљања, изискује једно знатно дуже време“.1)

Додуше, проналазак законитости, појимање и разумевање појединих психичких појава и промена из те законитости; сврха је и обичне психологије, у колико се она поред просте дескрипције психичких појава, и овим бави, те би на први поглед могло изгледати, да се тенденције психоаналичке школе у овом не разликују од тенденција обичне психологије. Међутим ипак постоји велика разлика између једних и других. Јер, пре свега, психологија се у експлицирању обично ограничава на опште, формалне, принципе психичке, тј. принципе општег психичког везивања, а не иде на то, да се баш поједино, 0с0бишо, појми. Она дакле за своје сврхе апстрахује од појединих реалних, индивидуалних садржаја, имајући у виду само опште форме њиховог синтетизирања. Психоаналитичка школа међутим преноси тежиште свога интересовања пре свега на сам психички садржај, на његову специјалну вредност, снагу, стављајући овај садржај затим у каузални одношај према другим садржајима и према свести као целини. У томе дакле она може свакако корисно оплодити методе и напоре обичне психологије.

Што се пак друге замерке против ове школе тиче: тумачења целокупног психичког тока из механизма асоцијација, мора се признати, да је то, с погледом на крајње консеквенције оваквог схватања, један потпуни психолишки анахронизам,

у М. Офег, Раз Gedachtnis, Berlin 1911, S. 153.