Učitelj

Монтењева Педагогија 687

Монтењ не исцрпљује никад првим потезом идеје које излаже: стога се непрестано на њих повраћа, пошто се толико тута пре тога искрадао и удаљавао од предмета Идеја о пожађању људи и о проучавању света подстакнуће га на нова размишљања. Монтењ жели да се човек обавештава о природи уопште да би боље разумео оно мало места што у њој заузима, да би боље саобразио своје амбиције и своје циљеве према осредњости своје судбине и према скромности свсга ранга. Славни Паскалов пасус: „Нека човек посматра дакле целу природу у свом њеном узвишеном и потпуном величанству“ већ је био зачет у једној Монтењовој реченици. Али то се даје видети чак и кад он тражи да се човек посматра у природи као у огледалу. Монтењ не отвара врата спекулативним студијама, наукама у правом смислу речи, за које ни-. када није много марио, и које обухватају према његовом мишљењу „многа сасвим излишна проширавања и продубљавања“. Природа, као књиге античког доба, као људско друштво, једном речи, као свака студија, мора бити, то је вечити рефрен, само школа за добро расуђивање, а више свега за NOJBOIO | "суђивање. |

Средњи век потчињаваше све теологији, наш век тежи да све потчини науци: Монтењ све потчињава моралу. Више од двадесет страна посвећено је, у одељку „О васпштању деце“ ономе што он назива филозофијом, ономе што је, у ствари, само наука у моралу. Он се ставља на исту тачку гледишта као и Сократ, који се, у својој нешто скученој здравој памети, ругаше смелим истраживањима физичара и астронома, и одстрањиваше презриво сва учења 53 којих човек не може извући никакве практичне користи за своје руковоБење у животу. Он- мисли, као што ће мислити јансенисти, који су му међутим тако јако нашкодили, да науке морају бити култивисане само у дискрецији, и то у онолико у колико Бе допринети усавршавању разума и јачању душевности. Наука и књижевност су срества а не циљ. Циљ је, да човек постане „мудрији и бољи“, и стога Монтењ препоручује моралну фи"лософију као прво и најважније учење. „Између слободоумних вештина, почнимо од вештине која нас чини слободним, 1о ј. од филозофије, која нас учи нашим дужностима и нашим правима, која нам говори о томе како се може „лепо живети и лепо умрети“.