Učitelj

248 Учитељ

па се нађе једна поуздана метода метафичког испитивања, онда ће ова његова теорија о простору, по моме мишљењу и разумевању, остати поред сличне теорије нашега Руђера Бошковића од епохалног значаја у историји метафизике,

Увидевши пак да је основ свију несугласица између науке и философије у томе, што наука располаже сигурним методама, док се у фалософији поступа без методе, ослањајући се поглавито на личне способности дотичног философа, Кант, као што рекох, поставља себи задатак, да нађе за метафизику једну тако исто сигурну методу, и да постави сигурна начела Мметодског испитивања у метафизици. Такав покушај чини Кант у своме делу из 1764 године, које носи наслов „О извесности принципа природне религије и морала“. Овде Кант набраја четири методске разлике између науке и философије и тврди, да све зло у метафизици долази отуда, што се по сваку цену хоћеи у њој да примене научне методе,

Тих разлика има четири: 1) Математика поступа синтетички, док метафизика мора да поступа аналитички. „Философија“, вели Кант, „има задатак да појмове који су дати као нејасни аналише и учини довољно одређеним; међутим задатак математике јесте да појмове количина који су јасни и сигурни спаја и упсређује, да би се увидело шта се одатле може извести“; 2) Математика посматра оно што је опште у конкретноме, док философија поступа обрнуто: она посматра оно што је конкретно у апстрактноме; 3) Број простих истина које се не доказују у математици је врло мали, док је број таквих истина у философији врло велики. Из тога излази 4. разлика, наиме: математика је лака, док је философија врло тешка.') На основу свега тога Кант поставља у другом посматрању ове расправе „правила о једној методи метафизике, помоћу које се у њој може доћи до највеће могуће извесности“. 5)

Са ове тачке гледишта важан је и Кантов спис из 1763 године, који носи наслов „Расправа о негативним количинама у философији“. У њему се још јасније запажа критички став Кантов према метафизици. Одмах у почетку тога списа Кант

1) Kant, Uber die Deutlichkeit der Grandsžitze (у издању (НОВО. Wilћејт, св 4.) стр. 284. и даље.

2) HL нем ст. 293: