Učitelj

944 Учитељ

брзо опет распасти, за љубав проповеди о скором космополитизму, који се тек једва назире на далеком хоризонту у не булозној маглици својој...

Развој човечанства мораће по свој прилици да ствара и да створи, у току много векова, још један потребан беочуг између национализма и космополитизма, који ће остварење космополитизма потиснути још у већу даљину — то је алтруизам, по кумовању Огиста Конта. Овај је беочуг неизоставно потребан, као предуслов за омогућење космополитизма: људи ће се, у алтруистичком периоду! развијања, морати најпре навикавати и навићи на праву љубав и на право пријатељство међусобно, на општу, добровољну правду и доброту, потиснувши данашње право, — па да могу постати и бити прави космополити, уистини, а не само на речима, као данас.

А, за сам овај алтруистички процес кроз који мора човечанство проћи, биће потребно — не столећа, већ хиљаде година. Од Христа, највећег проповедника алтруизма (којем је Конт само дао име), за скоро две хиљаде година — колико се одмакло у стварном остварењу његову Може се рећи ништа! Слетствено томе мора се, дакле, закључити, да ће за ковање овога беочуга, алтруизма, бити потребно више хиљада година.

Човек се морао хиљадама година навикавати, да би се. од зверско-варварског живота у најужој породици припремио за шири, али још врло себични и тесногруди живот племенски. Али је и на том ступњу морао поново провести хиљадама година, док се у том, у племенском, животу оспособио за прве почетке још шире заједнице, али још увек тесногрудог живота националног — у којем периоду развића живи садашње цивилизовано човечанство. И тако, хтело-нехтело, мораће човечанство, у року од више хиљада година, претурити и овај период национални, те да би се оспособило за виши живот, алтруистички, несебични и нетесногруди — на основи чега ће

тек онда моћи постати прави, истински космополити — Тј. свесветски грађани, управо планетарни, а не више као сада _ усколокални. — | Уосталом, шта су за Историју неколике

тисуће годинар — Неколико минута! — == == == == == == И тако, на овој нашој Ливадици Вечности, после више стотина година, врло је вероватно, да се, у хладовини њених