Učitelj

Школска реформа у Бечу 369

ландије 10, Јапана 29, Индије 10, Италије 4, Југославије 17, Летонске 4, Пољске 34, Румуније 6, Русије 8, Шведске 68, Швајцарске 171, Шпаније 8, Чехословачке 136, Угарске 61, Јужне Америке 2 и Турске 6. И

Зашто активна школа а не школа рада»

Још и сада нису потпуно пречишћени појмови код појединаца: шта је суштина овакве школе. Још и сада се наиђе на схватање да је школа рада она у којој је заведен ручни рад и где се такав рад чак сматра као главни предмет. У Бечу су стали на исправније гледиште, да целокупну наставу треба ставити на радну основу. Деца морају — не пасивним посматрањем — већ активним умним или телесним радом да дођу до сопствених искустава из свију области живота. Све оно до чега не може да допре њихово сопствено искуство —- односно што не одговара њиховој умној и телесној снази — мора да се изостави. Циљ је створити способност за стваралачки рад, било умни било телесни, а не задобијање што веће количине мртвога знања, које није примљено путем преживљавања. Пошто живот није пасивно покоравање спољним утицајима, већ акција, борба, која вођена свешћу јединке треба да буде у складу са моралним вредностима околине, то и васпитање детета за живот подлежи истим законима, ако није уперено противу природног рада. Васпитни рад треба да створи могућност да се морална воља васпитаника очеличи спонтаном активношћу.

Можда ће наставни поступак, који је заснован на изложеним начелима на први поглед давати илузију споријег напретка код неке деце, можда ће и више ђака остати да понавља разред али ипак такав рад је једино природан. „Све узевши у обзир, губитак времена проузрокован „спором методом“ само је привидан. Неће се убрзати развој пуноглавца у жабу, ако му се одреже реп“, казао је Феријер. Аналого томе неће се постићи бржи развитак детета, ако га кљукамо чак често за њега неразумљивим знањем, које није постало његово искуство. Зато исти овај мислилац не греши кад узвикује: „Лишити младо биће контакта са стварима — злочин је увреде детињства. Закључак: нека деца живе у крилу видљиве и опипљиве природе, нека се њихова акција односи на ту реалност и нека се њихово искуство одатле храни. Биће времена, да се она уздигну до апстракција, | онога дана, кад њихов дух буде за то зрео“.

Школска реформа у Бечу је поставила питање образовања и васпитања деце на здраву основицу: није више пред школом задатак да она што више научи децу, већ је васпитач дужан да створи такву средину из које ће деца сама да исцрпљују своје искуство и да преживљавају наставно градиво. Наставник је ту

Учитељ : 24