Učitelj

2 Учитељ

Уосталом све то је разумљиво. Активна школа не би се смела називати школом живота, ако не би повела рачуна о алкохолном питању. То питање додирује и њене непосредне интересе. Статистиком бечких помоћних школа је утврђено, да од дегенерисане деце, која посећују помоћну школу (НИШ азећије) јер су ненормална, 65 % је ту довео алкохолизам њихових родитеља и предака, 30% сифилис, а тек 5% су мање способни из других разних узрока.

Активна школа није готова чињеница, она тек постаје, живи, развија се. Школска реформа у Бечу примењује и остварује идеје педагошких мислилаца од Коменског и Песталоција до данас. Једно од најважнијих школских питања, које та реформа практично решава, јесте примена идеје о претварању разреда у животне и радне заједнице и с тим у вези питање ђачке самоуправе. Одавно се увидело да школски ред, који се води насилно озго, не васпитава омладину за свесне јединке организоване заједнице, већ само помаже стварању слепих, час послушних час превратних гомила, које су створиле много тамних страна у историји човечанства. Не наметнута дисциплина, већ унутрашњи нагон за редом у друштву — то је циљ активне школе! А такав нагон се може образовати само ако деца од малена буду преживљавала искуство, које ће их натерати да сама поставе правила о реду у заједници. Пример: деца се пусте да говоре како ко хоће и нико никога не разуме. Уз помоћ учитеља увиђају да то не ваља и утврђују правило: кад један говори остали ћуте и слушају! Али то сад није више једна мртва тачка школског реда прописана од :чколске управе, којој се ученици морају без разумевања покоравати, већ је то искуство које су деца доживела, на основу тог искуства донела закључак друштвене целине и стога ће му се радије покоравати и свесније га извршивати. То је та врло много хваљена формула: васпитање у слободи за слободу.

Рекосмо да активна школа не тражи рад ученика због награде или казне, већ стога што је природно испољена активност једна потреба здрава и нормалног бића, рад шта више таквом бићу причињава радост. Логична последица тога јесте, да оцењивање дечјег успеха у послу. овакво какво је код нас, само по себи отпада. Среске учитељске конференције, које су се састале 15 јуна 1928 год. у Бечу, расправљале су питање: „Оцењивање ученика и њиховог рада." Свестраним расматрањем тог питања дошло се до закључка:' Досадашње искуство са оцењивањем ученика је јасно показало: ако оцењивање треба да има свој смисао, онда се дете мора схватити као целокупно биће. Оцењивање рада је према томе само један део описа ученика“. „Тај. опис се не сме ограничити на то да буде само слика ученика, већ се мора покушати да се схвати биће као целина у његовом индивидуалном својству и у вези са околином." Стога је за сваког