Učitelj

Педагошки моменат у културном животу народа 243

зе“, из ове „глуве шуме“, у коју је залутао модерни човек. бСеотеев Пићалеј, чувени писац, изнео је у својој књизи: »Зебпез де Ја, Ује Киџте« о садашњој Европи овакво мишљење: „Ако ће западна цивилизација све безобзирније газити преко човека, тј. преко духовних темеља човечјег бића и жића, и тлачити га, онда јој прете тамна времена.“ То значи да живот неодложно тражи од тебе, да се с обзиром на своје настојање и делање, што је истоветно са самим животом, свагда што савесније оријентишеш у погледу питања: шта је у том или оном положају право, а шта није, шта приличи, шта је поштено те би се због тога морало учинити, а шта не приличи, шта није поштено, »Тајт«, па би се морало одустати од тога.

„Плодне“ клице, „живу воду“ за етички развој човека, садржи дакле само онај чин, који ниси учинио под туђим утицајем на пр. лагодно подражавајући друге људе, или им се слепо покоравајући, него си га извршио у пуној свести, да је тако потлуно право. Плодна леја за почетак „новог живота" је баш у томе, кад не чекаш на мишљење, савет, потстрек итд. с ове или с оне стране, него кад свестан властите одговорности пред својом савешћу, сам донесеш одлуку. Све док школско па и ваншколско образовање човека не буде у своме најширем значењу речи што дубље уважило ову чињеницу, све дотле је већ по ранијим, вечитим и великим законима и најплеменитије смишљеном труду за „обнављање“ садашњег живота, суђено да остане јалов. Нарочито пак само „лепе поуке“ на жалост не утичу нимало, ако се оне са својим језгром не додирну у одлучном моменту праве жице у устројству човечје душе. М најбоља зрна „златно семе“ не клијају, ако не падну у „њиве оране“. Колико тога, што је у таквом или онаквом облику створио жив, из потпуно конкретног положаја рођен, импулс (етичког, песничког, верског... генија) за духовно упутство човечјем животу, за некакав „категорички императив“, и дан дањи је људима, будимо отворени, само још укочена формула, сува заповед, односно забрана у књизи на пр.: не убиј, не укради, не чини прељубу итд. Јер тиме, ако их ко у школи, цркви или у предаваоници запамти, нису ове заповести, начела, смернице итд. примиле још никакве силе, које би оплемениле његову душу. А прелепа „порука“ на пр. с којом нас песник Симон Грегорчић позива „да будемо народ поштењака, да будемо народ племенитих људи", само по себи је, тако рећи више