Učitelj

436 Миодраг В. Матић

воту дете посматра ствари супротно томе. Оно види како један велики број, чак већина људи не дели ово схватање, напротив ти људи проклињу „тешки рад“.

У колико је дете старије, у толико је утицајнији рђав пример рада одраслих уже и шире околине. Свакодневно оно слуша грдње и проклество најамног рада; свакодневно оно посматра, како се понедељником при поласку на рад уздише, а недељом кад се не иде на рад, радује и весели. Дете долази до убеђења, да одрасли и поред непријатног обавезног рада имају мање више неко омиљено занимање, коме се предају целом својом личности. Оно то доводи овако у везу: и родитељи ништа не чине радо, што морају да раде од 8—12 и од 2—6 часова, они даље чине само оно добро и потпуно, што они радо чине. Пред децом родитељи свакако чине тако, као да све то није ништа, гони му го. воре о благослову рада, о лепоти сваког испуњавања дужности. Они обмањују дете или га брутално присиљавају. У оба случаја постоји опасност или да се дете душевно сакрије (да постане притворно) или пак да постане пасивно и да се буни против васпитача и његових захтева за рад.

Само нормално дете, чије се душевне и телесне способности правилно развијају, способно је да се у једној таквој неповољној средини за рад снађе. Али ако се неповољни односи спољног света још компликују и са својим последицама погор- . шају недостацима способности, што је пак случај код већине деце која се тешко васпитавају, тада се не треба чудити, ако је једно такво дете нерасположено за рад, ако има одвратност према раду и ако је лењо. Овде мислимо пре свега на нервозну и психопатичну децу.

Као што видимо лењост детета није нимало проста и једноставна ствар, већ пре једно компликовано питање.

Које мере треба предузети за лечење лењости»

Пре свега први захтев је и овде исти као и код свих других дечјих погрешака и недостатака: ништа не предузимати пре него што се тачно испита телесно и душевно стање детета. Другим речима потребно је изнаћи порекло мане, испитати индивидуалну генезу погрешке. |

Друга мера за отклањање делимичне лењости је та, да се види шта дете најрадије чини. Треба имати на уму да је потребно често дуже времена док се неко дете усуди да каже истину. Тада се оно пусти да једно извесно време ради оно што радо чини. На тај начин ће се покушати, да се задовољи потреба за игром, која је раније била занемарена. Те радње, које дете од своје воље чини, треба да буду извршиване прецизно, истрајно и добро. У томе га треба из дана у дан бодрити и потстицати.

Дете, које је на овај начин постепено припремљено и постало одано и поверљиво, приводи се следећем ступњу радног васпитања. Оно треба сад да ради и оно, што можда још радо