Učitelj

Постављање васпитног циља 411

гледала већ дату чињеницу, неопходну функцију заједничког живота. Само по њој може развитак да не буде „још васпитање“ већ бива то тек кад буде вођен по — нормама. Све искуство у прошлости и садашњости показује нам да васпитање бива и без норми: родитељи и други људи који никад нису чули за педагогику ипак су „водили“ развитак своје деце, тј. васпитавали без икаквих научно изведених норми. Зато је данас разумљиво кад и неки стручни педагози не придају постављању циља нарочиту важност већ у свестраном испитивању и систематском упознавању развитка налазе све оно што је за његово вођење потребно баш према захтевима педагогике као науке.

Развитак уистину нити је текао нити био вођен друкчије него према културним вредностима народне и човечанске заједнице. Посматра ли се боље, видеће се да ни они који су мислили „да га воде по „нормама“ нису друкчије поступали. Зато данас расправљање питања о културним вредностима и културним добрима претставља важан саставни део педагошког научног рада. Ми не можемо на овом месту да улазимо у опсежну литературу о тим питањима нити у онај филозофски правац који филозофију обрађује као науку о вредностима. Целокупно испитивање још је у току и резултати, до којих оно доводи, различити су. За нашу тему је довољно, ако директно објаснимо истакнута два појма, полазећи притом од Кершенштајнера. Све предмете, вели он, можемо поделити на ствари и добра. И стварима (биљке, минерали, животиње, клима, дан и ноћ итд.) припада извесна вредност, али не у филозофском смислу већ субјективна, скоро случајна; добрима не само да припада вредност него она управо и чини њихову егзистенцију. Ствари су производ природе; добра су творевине духа, у којима се вредности објективирају. „Да уопште има вредности, не може бити сумње“. Та сви ми „ценимо“ (одређујемо) вредност тачно тако као што сви „мислимо“. Проблем се састоји у питању о егзистенцији и квалитетима вредности. Док једни тврде да постоје апсолутне, надиндивидуалне и надвремене вредности (по Винделбанду има свега четири такве вредности: истина, лепота, моралност, светиња; по Лоце-у више), дотле други оспоравају егзистенцију таквих вредности (прагматизам, еволуционизам, материјализам и др.). Исто тако је спорно и питање о врсти егзистенције која вредностима припада: да ли је она реална као код историјских, географских и астрономских индивидуа (Наполеон, Дунав, Марс), или је феноменална (боја, облик, мирис итд.) или идеална (бројеви, геометријски појмови, садржина апстрактних појмова) или иреална (тј. да им не припада ни физичка ни психичка ни идеална егзистенција већ је она код њих само важење). Од тога како ће се одговорити на сва ова питања зависи обрада педагошке теорије, јер ће је прагматизам друкчије развијати него критички реализам; „у педагошкој пракси биће хиљаду путева заједнички“, вели Кершенштајнер.