Učitelj

418 Др. Љубица Јовичић

исто их тако радо претстављају драматизовањем. Она воле да себе замишљају у туђим улогама и са успехом их изводе. Али реч није увек најприроднији, нити једини облик изражавања. Руке тако исто теже да претставе оно што се запазило, преживело. Из свога унутрашњег нагона деца чепркају, копају, играју се песком и земљом. Она израђују брда, мостове, тунеле; месе од блата, праве од хартије, зидају каменчићима, отпатцима од ћерамида, од дрвета, метала и оживљавају свој унутрашњи свет разним фигурама. При томе деца показују највише симпатије за материју, која се најлакше може израђивати, тј. која пружа најмање отпора у савлађивању. Отуда она нарочита наклоност према "блату и њему сличним тестима.

Деца, много раније него што пођу у школу, налазе задовољства да шкрабају, цртају, чим се докопају писаљке. Све што су посматрала, што их је заинтересовало, треба да нађе израза и у цртању, због чега се цртање оправдано назива оптички говор.

Нагон за кретањем и занимањем, као што се види, чини подлогу дечјем раду и јавља се као јак импулс њиховом интересовању и у доба кад полазе у школу. Сузбијати њега потпуно значило би вршити неприродни притисак не само на телесне, већ. и на духовне функције, које са првима стоје у тесној вези. Напротив, ако школа треба да буде место природног развитка дечјег, она мора поћи од моторног импулса, управљеног нарочито на руке и руке употребити као средство за образовање. У томе смислу савремена школа организује свој рад у првој школској години. Целокупна настава везује се, гдегод је могуће са ручним радом. Деца самостално израђују од глине, пластилина, кита или другог материјала те врсте предмете о којима се у школи претреса. У вези са елементарном наставом читања и рачуна праве слова и цифре. Цртају по сећању разне објекте из околине и по својој слободној замисли илуструју причице, декламације, песмице и подесне догађаје из свога живота. Поред пластичног и графичког претстављања видну улогу играју и говорни облици за изражавање: причање, драматизовање и декламовање.

Већ самом применом напред побројаних изражајних облика настава добија извесно обележје игре. Са гледишта психологије: детета то баш и јесте тежња модерног васпитања. Увидело се да из нагона за игром потичу покретне снаге дечјег интереса и да је игра и у ово доба узраста најбољи пут којим дете богати и развија свој дух. Озбиљно проучавање дечјег нагонског живота учинило је, дакле, да се дубље схвати дечји нагон за игром и да се он стави у службу духовног развијања и стицања знања у школи. Приближити наставу игри, постао је један од првих императива за рад са почетницима.

Но, овај, дубоко заснован, захтев мора бити правилно схваћен. Тумачење би било површно и непедагошко ако би се мислило да настава треба да буде испуњена игром. Приближити.